Moć pozitivnog NE: Kako da kažete NE, a ipak stignete do DA?

Kako da kažete ne, a ipak stignete do da?

Ova knjiga autora Vilijama Jurija, svjetskog stručnjaka u oblasti pregovaranja, glavni fokus stavlja na unutrašnji proces koji se odvija u onome koji treba reći ne.

Zapravo, cilj je da vas osnaži da otrkijete svoje razloge zbog kojih želite reći ne nekom zahtjevu, kako da taj razlog izrazite, pritom nikog ne uvrijedite i ostanete dosljedni.

“Ne. Najmoćnija i najpotrebnija reč u svakom jeziku danas je ujedno i najdestruktvnija i mnogima najteža da se izgovori. Ipak, kada umemo pravilno da je koristimo, ova jedna reč ima moć da iz korena promeni naše živote nabolje.”

Knjiga je raspodijeljenja u 3 dijela, odnosno faze.

Prva faza nosi naziv PRIPREMITE SE, a obuhvata sledeće korake:

1.Otkrijte svoje Da:

“Verovatno najveća greška koju pravimo kad nekom govorimo ne jeste što počinjemo od Ne. Svoje Ne zasnivamo na tome protiv čega smo – ponašanja druge osobe ili njenog zahteva.

Pozitivno Ne zahteva da uradimo upravo suprotno i da zasnujemo svoje Ne na tome za šta jesmo.

Umesto da počnete od Ne, počnite od Da. Neka koren vašeg Ne bude dublje Da – jedno Da koje se zalaže za vaše suštinske vrednosti i ono što je zaista važno.

Verovatno najveća greška koju pravimo kad nekom govorimo ne jeste što počinjemo od Ne. Svoje Ne zasnivamo na tome protiv čega smo - ponašanja druge osobe ili njenog zahteva. — Verovatno najveća greška koju pravimo kad nekom govorimo ne jeste što počinjemo od Ne. Svoje Ne zasnivamo na tome protiv čega smo – ponašanja druge osobe ili njenog zahteva.

2. Osnažite svoje Ne:

“Nije lako reći Ne. Drugi može snažno da reaguje na vaše Ne.

Potrebno vam je samopouzdanje da biste se zauzeli za sebe kada se suočite sa ovom reakcijom.

Potrebna vam je moć da biste istrajali u svom Ne ako drugi odbije da ga uvaži. Ako verujete da u potpunosti zavisite od saradnje drugog postajete svojevrsni talac. Logično je da se osećate ljutito i uplašeno. Očajanje koje osećate može lako da vas navede da ugađate ili napadate.”

3.Poštovanjem dođite do Da:

“Drugi često shvata naše Ne kao lično odbacivanje. Možda to nije naša namera, ali drugi može u našem Ne da čuje implicitnu poruku – Nije me briga za tebe i tvoje interese.

Zapamtite da, kada govorite Ne, verovatno govorite drugome nešto što ne želi da čuje. Poštovanje pomaže drugome da bude prijemčiv za vašu poruku, umesto da je jednostavno odbaci.

Poštovanje može da umanji šanse za negativnu reakciju i poveća šanse za pozitivan ishod.

Što je moćnije Ne koje ćete saopštiti, to više poštovanja treba da ukažete.

Ovo je istinita priča koju sam čuo pre više godina, a koja, po mom mišljenju, najbolje oslikava poštovanje.

Teri Dobson, mladi Amerikanac koji živi u Japanu i uči aikido, japansku veštinu samoodbrane, jednog dana se našao u situaciji da kaže NE nečijem opasnom ponašanju:

“Voz je čangrljao i kloparao kroz predgrađa Tokija jednog pospanog prolećnog popodneva. Naš vagon je bio prilično prazan – nekoliko domaćica sa svojom decom, neki stariji ljudi koji idu u kupovinu. Odsutno sam zurio u jednolične kuće i prašnjave živice.

Na jednoj stanici su se vrata otvorila i iznenada je popodnevnu tišinu narušio čovek nasilno urlajući, nerazumljive psovke. Uteturao se u naš vagon. Nosio je radničko odelo i bio je krupan, pijan i prljav. Urlajući, zamahnuo je ka ženi koja je držala bebu. Udarac ju je bacio u krilo jednom starijem paru. Bilo je čudo što nije bila povređena.

Par je preplašeno poskočio i poleteo ka drugom kraju vagona. Radnik je pokušao da šutne u leđa ženu koja je bežala, ali je promašio i ona je odjurila na sigurno. Ovo je toliko razljutio pijanca da je zgrabio metalnu šipku u sredini vagona i pokušao da je iščupa iz ležišta. Video sam da mu je jedna šaka posečena i krvari. Voz je naglo krenuo, putnici su bili sleđeni od straha. Ustao sam.

Bio sam mlad tada, pre dvadesetak godina, i u prilično dobroj formi. Trenirao sam aikido dobrih osam sati svakog dana u protekle tri godine. Volim da se bacam i rvem se. Mislio sam da sam opasan. Problem je bio u tome što moje borilačke veštine nisu isprobane u borbi. Učenicima aikida nije dozvoljeno da se tuku.

“Aikido”, ponavljao je moj učitelj iznova i iznova, “veština je pomirenja. Ko god ima ideju da se tuče, prekinuo je svoju vezu sa univerzumom. Ako pokušavate da vladate nad ljudima, unapred ste poraženi. Mi učimo kako da rešimo sukob, a ne kako da ga započinjemo.”

Slušao sam njegove reči. Stvarno sam se trudio. Čak sam i prelazio ulicu kako bih izbegao čampire, bandu iz igraonica koja se motala oko stanice. Moje strpljenje me je uzdizalo. Osećao sam se i opasno i sveto. U dubini duše, ipak, želeo sam potpuno legitimnu priliku da zaštitim nevine tako što ću uništiti krivce.

“To je to”, pomislio sam ustajući. “Ljudi su u opasnosti i ako brzo ne uradim nešto, verovatno će biti povređenih.”

Spazivši me kako ustajem, pijanac je video priliku da koncentriše svoj bes. “Aha!”, režao je. “Stranac! Treba neko da te nauči japanskom bontonu!”

Blago sam se držao za rukohvat i pogledao ga zgađeno. Planirao sam da rastavim ovu budalu, ali on je morao da načini prvi potez. Želeo sam da bude besan, tako da sam se napućio i drsko mu poslao poljubac.

“U redu”, zauralo je. “Sa’š dobiti šta ti sleduje.” Pripremao se da jurne na mene.

Trenutak pre nego što je krenuo, neko je uzviknuo: “Hej!”
Paralo je uši. Sećam se koliko je veselo, poletno zvučalo – kao da ste prijatelj i vi uporno tražili nešto, i onda je on slučajno naleteo na to. “Hej!”

Okrenuo sam se ulevo, a pijanac se zavrteo udesno. Obojica smo zurili u malog, starog Japanca. Sigurno je imao više od sedamdeset godina ovaj sićušni gospodin koji je sedeo tu, besprekoran u svom kimonu. Na mene nije obraćao pažnju, ali je oduševljeno gledao u radnika, kao da želi da podeli s njim izuzetno značajnu tajnu.

“Dođi ‘vamo”, rekao je pomalo žargonski, dozivajući pijanca. “Dođi ‘vamo i pričaj sa mnom.” Blago mu je dao znak rukom.

Veliki čovjek ju je sledio kao da je bio na uzici. Ratoborno je stao ispred starca i dreknuo nadjačavajući čangrljanje točkova. “Zašto kog đavola da pričam s tobom?” Pijanac mi je sad bio okrenut leđima. Da je pomerio lakat za makar milimetar, ispeglao bih ga.

Starac je i dalje piljio u radnika.

“Šta s’ pio?”, pitao ga je, očiju svetlucavih od interesovanja.
“Pio sam sake”, urlao je radnik, “a i šta s’ to tebe tiče!”

Kapljice pljuvačke prskale su starca.

“U redu, to je divno”, rekao je starac, “zaista divno! Vidiš, i ja volim sake. Svake večeri moja žena i ja (ona ima sedamdeset šest godina, znaš) zagrejemo flašicu sakea i odnesemo je u baštu i sedimo na staroj drvenoj klupi. Gledamo kako Sunce zalazi i proveravamo kako je naše drvo persimona.

Moj pradeda posadio je to drvo i brinemo se da li će se oporaviti od onog grada što smo imali prošle godine. Naše drvo se dosta dobro drži, bolje nego što sam očekivao, posebno kad se uzme u obzir kvalitet zemlje. Prijatno je gledati ga kada uzmemo sake i izađemo da uživamo u večeri, čak i kada pada kiša!”

Starac je svetlucavih očiju pogledao radnika.

Dok se mučio da isprati šta mu starac govori, pijančev izraz lica je počeo da se smekšava. Pesnice mu više nisu bile toliko čvrsto stegnute.

“Jes’ “, rekao je, ” i ja volim persimone…” Glas mu je utihnuo.

“Da”, rekao je starac, smešeći se, ” a siguran sam i da imaš divnu ženu.”

“Ne”, odgovorio je radnik. “Umrla je.” Tiho, njišući se s pokretima voza, veliki čovek je počeo da jeca. “Nemam ženu, nemam kuću, nemam pos’o. Toliko se stidim.”

Suze su mu se kotrljale niz obraze, a grč očajanja potresao je njegovo telo.

Sada je na mene bio red. Stajao sam tamo u svojoj urednoj mladalačkoj naivnosti, sa svojim pravedničkim stavom “učinimo svet sigurnim u ime demokratije” i odjednom sam se osećao prljavije nego što je on bio.

Zatim je voz stigao na moju stanicu. Dok su se vrata otvarala, čuo sam starca kako cokće “Uh, uh”, rekao je, “to je stvarno velika nevolja. Sedi ovde i pričaj mi o tome.”

Okrenuo sam se da bacim poslednji pogled na ovaj prizor. Radnik je bio opružen na sedištu, glave u starčevom krilu. Starac ga je nežno mazio po štrokavoj, ućebanoj kosi.

Dok je voz odlazio, seo sam na klupu. Ono što sam želeo da postignem mišićima, starac je postigao ljubaznošću. Upravo sam video kako aikido izgleda u borbi i njegova suština bila je ljubav. Moraću da se posvetim ovoj umetnosti s potpuno drugačijim pristupom. Proći će još mnogo vremena pre nego što budem mogao da govorim o razrešavanju sukoba.”

Ova izuzetna priča prikazuje svakodnevnu mogućnost: neverovatnu moć poštovanja. Stari gospodin je upotrebio nekoliko uobičajenih gestova poštovanja – obraćao je pažnju, saslušao, uvažavao – i na taj način razoružao opasnog pojedinca i rekao NE nasilju. Ista moć poštovanja dostupna je i nama.

Poštovanje je pozitivan stav koji svako od nas može da izabere da usvoji u bilo kom trenutku. Počinje samopoštovanjem.”

Budi poput drveta dok stremiš ka svom cilju. Stoj snažno, drži se čvrsto, guraj naviše. Povijaj se prema vihorima nebesa. I nauči se spokoju. — Budi poput drveta dok stremiš ka svom cilju.
Stoj snažno, drži se čvrsto, guraj naviše.
Povijaj se prema vihorima nebesa.
I nauči se spokoju.

Druga faza nosi naziv SPROVEDITE:

1.Izrazite svoje Da:

“Saopštavanje pozitivnog Ne jeste suština procesa, a zahteva veštinu i taktičnost. Počinje afirmacijom (Da!), sledi postavljanje granice (Ne) i završava se predlogom (Da?).

Zamislite, na primer, da odbijate poziv da govorite u organizaciji u lokalnoj zajednici:

Drago mi je što ste se javili i što čujem da centar obavlja odličan posao. Iz porodičnih razloga ne preuzimam nikakve dodatne obaveze u ovom periodu. Iduće godine, ako još budete zainteresovani, biće mi drago da razmotrim vašu ponudu. Hvala što ste me se setili.

Nakon početnog prihvatanja i ukazivanja poštovanja, počinjete svoje pozitivno Ne izražavanjem Da! vašim interesima ( porodica). Nakon toga izražavate Ne kao činjenicu koja ne znači odbacivanje davanjem predloga u vidu alternativnog rešenja.

Završavate kao što ste i počeli, pokazivanjem poštovanja.”

2. Zauzimite se za svoje Ne:

“U životu je neophodno govoriti Ne. Svaka živa ćelija ima membranu koja propušta određene hranljive materije, a odbija druge.

Svakom živom organizmu su potrebne takve granice da se zaštiti.

Da bi preživeli i napredovali, svako ljudsko biće i svaka organizacija moraju da budu sposobni da kažu Ne svemu što ugrožava njihovu bezbednost, dostojanstvo i integritet.

Jedna od opcija je da se koncentrišete na početno i završno Da, pri čemu Ne ostaje neizrečeno. Druga opcija je da preformulišete svoje Ne kao Da. Umjesto – Nema igranja dok ne dovršiš domaći, možete svom detetu da kažete – Možeš da se igraš čim završiš domaći.

3.Predložite Da

“Razmotrimo značajnu prekretnicu u Pokretu za građanska prava.

U Nešvilu u toku zime i proleća 1960. studenti crnci su sedeli za barskim stolovima u lokalnim robnim kućama, što je do tada bilo dozvoljeno samo belcima. Nakon što je u domu jednog od vodećih crnih advokata eksplodirala bomba, i zamalo njega i njegovu porodicu koštala života, stotine studenata i građana su neplanirano započeli protestnu šetnju ka gradskoj sudnici.

Tu su se, na stepenicama suda, demonstranti suočili s gradonačelnikom Benom Vestom. Maldi crni sveštenik je ljutito prekorio gradonačelnika Vesta. Vest se vatreno branio.

Zatim se dvadesetogodišnja crnkinja Dajen Neš umešala postavljajući pitanje.

Pitala je gradonačelnika da li misli da je pogrešno diskriminisati nekoga samo na osnovu rase ili boje njihove kože. Vest je odgovorio rekavši da ne može da se saglasi sa tim da je moralno ispravno da im neko proda robu i da odbije da ih usluži.

Dajen je zatim pitala da li on misli da sedenje u barovima treba da bude dozvoljeno svima. Vest je oklevao i izbegavao odgovor, ali ona je bila uporna – Dobro, gradonačelniče, da li predlažete da sedenje u barovima bude dozvoljeno svima?

Kada je Vest rekao – Da, masa je odmah počela da aplaudira i demonstranti nisu mogli da se suzdrže da ne zagrle gradonačelnika.

Iako su se svi drugi zaustavili na tome da kažu Ne gradonačelniku, Dajen Neš je načinila sledeći korak pozivajući ga da kaže Da. Otvorila je vrata i gradonačelnik je zakoračio kroz njih.”

Treća faza nosi naziv ISTRAJTE:

1.Ostanite dosljedni svom Da:

“Baš kao što je drveće snažno tokom oluje, savija se, ali se ne lomi, tako i mi moramo da pokažemo čvrstinu i fleksibilnost kada saopštavamo Ne nekome ko to ne želi da prihvati.

Nema većeg izazova kad govorite Ne nego kad morate da izađete na kraj s reakcijom drugog. Tako je lako popustiti ili napasti – uzvratiti reagovanjem na reagovanje. Ali nije neophodno.2

2. Naglasite svoje Ne:

“Pozitivno Ne povlači jasnu crtu, stvarajući novu stvarnost koju drugi mora da poštuje. Na početku im može biti teško da prihvate tu stvarnost i mogu da ignorišu vaše Ne ili da pokušaju da vas nateraju da popustite. Iako ćete tada možda biti u iskušenju da se predate ili uzvratite protivnapadom, takvo ponašanje će samo odvući drugome pažnju od novonastale stvarnosti.

Alternativa je da na otpor uzvratite upornošću. Naglasite svoje Ne pomoću pozitivne moći. Smatrajte da je vaš zadatak da pomoću pozitivne moći pomognete drugom da prihvati novu stvarnost.”

3.Pregovarajte do Da:

“Vrijeme je da požnjete ono na čemu ste vredno radili. Jer cilj nije samo reći Ne, nego reći Ne a ipak doći do Da.

Način na koji kažemo Ne ponekad deluje zanemarljivo, ali vremenom može da ima značajnu ulogu u našim životima, u životu ljudi oko nas, pa čak i u svetu.

Kada na pozitivan način kažemo Ne, mi sebe nagrađujemo. Stvaramo vreme i prostor za ono što želimo. Štitimo ono što nam je važno. Menjamo okolnosti nabolje, a pritom čuvamo prijatelje, kolege i klijente.

Ukratko, ostajemo dosljedni sebi.”

Autor: Vilijam Juri

Naziv knjige: Moć pozitivnog Ne

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad

Godina: 2013.

Cijena: 1100,00 RSD / 19 KM

6. May 2019.6. May 2019.

Šta pomaže kod tugovanja kad izgubite nekoga ili nešto? Ovo su odgovori ljudi koji su to doživjeli

Šta mislite o tugovanju? Tuga kao emocija je rijetko dobrodošla, iako, ona ustvari predstavlja emocionalno razvezivanje od onog za šta smo se vezali, pa izgubili.

Zato tugovati znači biti u kontaktu sa svojim emocijama i gubitkom, sa samim sobom.

Prema definiciji subjekt osjeća tugu ili žalost u situacijama u kojima procjenjuje da nepovratno gubi nešto što mu je vrijedno, za šta je emocionalno vezan. Žalost pomaže osobi da shvati koliko joj je bilo vrijedno ono što je izgubila, dovodeći je u vezu sa njenim sistemom vrijednosti. Funkcija osjećanja tuge, je da omogući subjektu da se emocionalno razveže od izgubljenog objekta, kako bi bio spreman za nova vezivanja. ( Milivojević Z.2007, ”Emocije, psihoterapija i razumijevanje emocija“)

Imamo tendenciju da tugu izbjegavamo, potiskujemo, sakrivamo, odbacujemo, produbljujući na taj način agoniju i nama i našim bližnjima.

Tuga je ključna emocija u našem oporavku, a ne nešto što nam odmaže.

S obzirom na sve navedeno, na svojoj Fejsbuk stranici sam sam pitala ljude šta je ono što im je pomoglo u procesu tugovanja, te su mogli poslati poruku ili ostaviti komentar.

A ovo su neki od odgovora:

1. Nakon smrti moje mame svijet se srušio! Sve je bilo besmisleno, zašto disati, zašto postojati i kako bez nje?! Na trenutke svjetlo su mi donosili sin i muž. Dani i noći plakanja, pitanja bez odgovora i onda je svanuo jedan dan kad sam shvatila kakvu divnu ženu sam imala za majku! I prisjećala se svega lijepoga, zahvaljivala Bogu što sam je imala, što sam imala tu čast biti uz nju u bolesti, što me ovakvu odgojila i najednom sam dobila utjehu, čak i dozu sreće i ponosa što je ona bila baš moja mama! Znači, samo zahvalnost!
I tugovanje ima svoje faze, neke traju duze, neke kraće, ali trebamo sebi dozvoliti da ih sve prođemo i da se i kroz suze oporavimo!

2. I te kako. Svi mi imamo svoje metode i načine, koji će nam olakšati da se nosimo sa svojim bolom. Neko će danima plakati, nekome će, možda, pomoći muzika, posao. Neki se vole osamiti, a neki pak što više provoditi vrijeme sa ljudima, kako ne bi mislili na to. U zavisnosti od situacije, izuzetno stresogene stvari, podnosila sam ‘stoički’, u neku ruku, iz svega sam izašla jača, međutim, sačuvavši mentalno zdravlje, možemo fizički oboljeti, od raznih hroničnih bolesti, koje uzrokuje stres. Poput sangvinika, znala sam mijenjati raspoloženje, pa su tu bili trenuci kada bih samo plakala, izbacivala to iz sebe, a potom bih se trudila izlaziti sa društvom, kako bih to sve što prije ‘zaboravila’ i prebrodila.

Zapravo, ne mislim da vrijeme samo po sebi moze da ucini svoje. Vrijeme je tu da ga iskoristimo na pravi način i da radimo na sebi. Fight or flight.

3. Pomagao mi je razgovor sa najbližim prijateljima, koji su me pažljivo saslušali i razumjeli i dali svoje savjete i prijedlog kako da prevaziđem tu situaciju.

4. Vera utešiteljka i poezija. Prigrlila sam svoju tugu i postala je vrsta ljubavi. Miroslav Antić, Besmrtna pesma, evo sedma godina kako je čitam u integralnom izdanju i svaki put se neko zrnce mog slomljenog srca pomalo zaceli. I rad, na poslu i na sebi.

5. Pomogao mi je razgovor sa najblizim prijateljima,koji su me pažljivo saslušali i razumeli i tešili me.

6. Da,tugujem i danas zbog gubitka mog tada jedinog djeteta, mog sina. Izgubila sam ga u njegovoj 10. godini života. Pomoglo mi je rođenje drugog djeteta (nakon godinu dana) i rođenje trećeg djeteta (godinu i po nakon drugog). Pomogla mi je i psihoterapija i jako puno rada na sebi. Vrijeme mi nije pomoglo i ne može pomoći ako u međuvremenu puno toga ne uradimo na sebi. Vrijeme je samo jedan saveznik.
I danas, nakon 5 godina, imam mnogo toga što je ostalo u meni i s čim se trebam suočiti i raditi na tome, ali eto uspjeh mi je što sam ostala normalna nakon svega. Podrške od okoline jako malo ima, zbog neznanja kako se odnositi prema majci koja izgubi dijete. I da, pomogla mi je vjera, vjera i molitva.

7. Svašta sam radila: plakala, pisala dnevnik, kako se osjećam, trčala, trčala, trčala, vrištala, bila ljuta, sunčala se, opijala se, i još milion i jednu stvar. Najviše od svih ‘trikova’ pali onaj kad emociju (tugu ili bilo koju koja se zadržala predugo) pretvorim u nešto vidljivo. To sam uradila tako što sam o tome pričala, prvo sa sobom, sa bliskim ljudima pa kasnije sa ljudima u okruženju. Na kraju sam mogla da vidim to što pričam, slušala druge kako reaguju na to i nekako ta emocija postane bezvrijedna. Tj postane bezvrijedno više da plačem i tugujem jer mi oduzima previše vremena za lijepe stvari i onda se pokrenem nakon vremena kojeg sam sebi dala da plačem.

Još jedna stvar koju sam nedavno pokrenula – našla neki question diary i totalno zarazila sve oko sebe da ga ispunjavaju. Dobiješ pitanje dnevno i odgovoriš. Jedno od zadataka je bilo: napiši pismo sebi za 10 godina. Krenula sam pisati i bila sam jako tužna u vezi nečega i u sred pisanja sam shvatila koliko ću godina imati za 10 godina i da ova stvar koja me tišti će biti toliko trivijalna da sam se krenula smijati čim sam shvatila. Tako da sebi uvijek spremim sesiju: vidi šta se desilo, da li je vrijedno vremena, zašto sam tužna zbog toga, placi, osjeti to ‘do kraja’ i saberi se molim te.

8. S obzirom na to da je situacija specifična, odlučila sam poslati poruku, a u nadi da ću nekom pomoći. Život mi je isprepleten traumatičnim iskustvima. Dijete sam razvedenih roditelja, oca skoro i ne poznajem. Vidjela sam ga nekoliko puta, jednom na sudu i jednom na maminoj sahrani. U djetinjstvu sam dosta patila za njim i bila mi je neophodna očeva figura, ali mama je uspjevala obavljati i njegovu ulogu. Međutim, bila sam sedmi razred kada je mami dijagnosticiran karcinom i u tom trenutku izgubila sam porodicu i svijet mi se srušio. Priča je kompleksna i ne mogu ulaziti u detalje, ali svakako da je bilo svakakvih situacija. Tugovala sam i sad tugujem, ali našla sam način kako da se nosim sa problemima i teškoćama. Upisala sam fakultet i posvetila se radnim zadacima, rad mi je pomogao u prevazilaženju poteškoća. U slobodno vrijeme volontiram i trudim se svaki dan maksimalno iskoristiti. Sitnice me ispunjavaju i čine sretnom. Slušanje muzike me “održava” sve ove godine, bavim se fizičkim aktivnostima i tako se oslobađam negativne energije. Za kraj i najvažnije, počela sam razgovarati o svojim emocijama i problemima, ne povlačim se i ne odustajem. Nadam se da cu nekom uspjeti pomoći.

9. Evo već godina dana je prošla od kako je moj otac preminuo, sa kojim sam imala jaku duhovnu vezu. Bila sam do poslednjeg trenutka sa njim, maltene sam mu olakšala prelaz u ,,onaj svet”, tako da mi se čini da nisam mnogo tugovala, osećam da je još uvek sa mnom. Mnogo mi je pomagalo da boravim u društvu ljudi koji su puni razumevanja, pred kojima sam i mogla da plačem, a mislim i ti sto se bavim jogom.

10. Prije tačno dva mjeseca, umrla mi je majka. Bolovala je od raka, išla na terpije, čak probala i Brojsovu dijetu i istrajala ali je bilo prekasno. Majka je bila jaka ličnost i dobra žena, ostavila je veliku prazninu. Osjećam kao da se sve raspalo i ništa više nema pravi smisao. Svijet mi se izmijenio. Najviše me boli, što smo bez majke, sestra, brat, otac i ja u raskoraku. Ona nas je držala sve zajedno, a sad imam osjećaj da smo svi izgubljeni, svako u svom bolu. Pomaže mi kad slikam jer je i ona slikala cijeli svoj život, osjećam je blizu. I muzika mi pomaže, da me opusti kad mi dodje težak trenutak.

11. Ne treba tražiti utehu potrebno je naučiti živeti sa tim bolom, stopiti se s njim, jer on je deo nas i čini nas baš takvim kakvi jesmo. Moj najveći gubitak je gubitak prijatelja, one jedne osobe koja je mogla da te natera na bes, suze i gnev, a nakon 5 min. si gotovo zaboravila na sve. To je bio moj bivši muž. Bol zbog njega, bol zbog deteta našeg od 10 god., bol u utrobi u kojoj nosim jos jedno nevino čedo, koje oseća možda više nego ja sama. Samo i isključivo razgovor sa samim sobom, ukoliko ste toliko stabilni. Dalje se mora, trebalo bi, tako da tu tugu, bol, taj šok, nevericu, sve to sjediniti i naučiti živeti dalje sa tim. Razgovor sa stručnjacima takođe može biti od pomoći. Bol je ta koja daje posebnu osobinu meni, veliku empatiju, i ja ne bih želela odreći se tog bola, jer ko bih onda bila ja, i ko sam bila ako zaboravim na sve? Ne znam da li je glupo reći, ali mislim da su me gubici, pa i taj učinili boljim čovekom?! Nemam odgovor na 1000 zašto, zašto on, zašto meni, zašto sada, i verovatno nikad neću imati, ali ponavljam, to je sada deo mene, to sam ja.

12. Prije 3 mjeseca sam izgubila djeda. Svakog mjeseca mu pišem pismo koje na kraju završi u ladici.To je nešto što meni pomogne i poslije čega budem mirnija.

Ukoliko vi ili neko vaš tuguje, možete potražiti stručnu pomoć, psihoterapija je uvijek dobar izbor. Pored toga, preporučila bih knjigu Oporavak od tuge.

Hvala svima koji su pisali komentare, dijelili, slali poruke. Ako budemo više pričali i dijelili svoja iskustva o psihičkim teškoćama, učinićemo da one budu mnogo manje teške i nama i drugima koji ih doživljavaju.

3. April 2019.3. April 2019.

Tipovi ličnosti: ova knjiga je alat za sve koji rade sa ljudima

Tipovi ličnosti: razumijevanje ličnosti u psihoterapiji i savjetovanju na 512 stranica objašnjava 6 tipova ličnosti.

Autori Ven Džoins i In Stjuart su psiholozi i psihoterapeuti koji iza sebe imaju i druge knjige iz oblasti transakcione analize.

Iako namjenjena prvenstveno stručnjacima u oblasti mentalnog zdravlja, svakome lako razumljiv jezik transakcione analize omogućava da ova knjiga bude zanimljiv vodič svakome ko želi da bolje razumije ljude i njihova ponašanja.

Osnovna postavka u ovoj knjizi jeste Verov niz.

” Svaka osoba ima jedno određeno područje u kojem najradije ostvaruje početni kontakt i u koje ulaže najviše energije. Ver to područje zove otvorena vrata.

Kada se kontakt uspostavi kroz otvorena vrata, osoba će biti spremna da se prebaci na drugo područje kontakta: to su njena ciljna vrata.

To je područje koje osoba treba da integriše kako bi ostvarila promenu u terapiji.

Treće područje zove se vrata zamka.

To je područje u kojem osoba ima najviše odbrana i u kojem će se stoga najverovatnije “zaglaviti” ako mu se pristupi isuviše rano.

Redosled područja koja predstavljaju troja vrata drukčiji je kod svake adaptacije.

Na primer, kod osobe čija je glavna adaptacija briljantni skeptik, otvorena vrata su mišljenje, ciljna vrata su osećanja, a vrata zamka su ponašanje.”

Ukratko, svakoj osobi se može pristupiti različito, započinjući temu o njenim osjećanjima, mišljenju ili ponašanju.

U zavisnosti od adaptacije ličnosti, naučićete kojem tipu je okej pristupiti kroz njegovo mišljenje, a kojem to nikako nisu otvorena vrata, već vrata zamka. Vrata znamka znače da će osoba blokirati dalju komunikaciju na datu temu.

Nazive ovih 6 adaptacija autor je izveo iz psihijatrijskih naziva, što ne znači da adaptacije predstavljaju zdravlje ili patologiju.

One predstavljaju adaptivni stil osobe.

Svaki naziv adaptacije obuhvata i pozitivne i negativne aspekte te adaptacije, kao što ćete vidjeti, u zagradi su navedeni negativni aspekti.

Svako može imati dvije ili više kombinacija ovih adaptacija, ali najčešće su to dvije.

Jedna adaptacija je za predstavljanje, a druga je za preživljavanje.

Kojih je to šest adaptacija ličnosti predstavljeno u ovoj knjizi?

1.Entuzijastični hiperreaktor (histrionik)

“Osobe sa ovom adaptacijom su entuzijasti, zabavni i prijatni za društvo. Oni imaju mnogo energije i veoma su kreativni. Dobri su domaćini i obično glavni zabavljači. Odlični su u susretima s javnošću i u zabavljanju. Vole da povezuju i komuniciraju s ljudima i da im pomažu da se osećaju dobro.

Entuzijasti hiperreaktori vole da budu u centru pažnje i skloni su da pažnju izjednačavaju s ljubavlju.

Problem kod entuzijastičnih hiperreaktora je u tome što su skloni preteranom emocionalnom reagovanju. Takođe su dramatični, traže pažnju i zavodljivi su. Mogu biti nezreli, egocentrični i sujetni. Kada drugi ne obraćaju pažnju na njih, osećaju se nevoljenim i nevažnim. Ako ih ljudi kritikuju uznemire se.

Za entuzijastične hiperreaktore realnost je ono što osećaju.

Oni često pokušavaju da izvedu “geografsko izlečenje” tako što beže od problematičnih situacija.

Histrionici najviše energije ulažu u osećanja (to su njihova ciljna vrata). Ono što kod njih najbolje prolazi jeste negujući pristup. Jedna od stvari koja im je najvažnija jeste da druga osoba vodi računa o njihovim osećanjima.

Drugi način da pristupite kroz osećanja jeste da budete zabavni i razigrani, na šta će oni reagovati sa oduševljenjem.

Ljudi sa histrioničnom adaptacijom osećaju, ali osećaju površinski, a ne dubinski.

Ponašanje je njihova vrata zamka, oblast u kojoj imaju najveće odbrane. Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste “Ugađaj drugima” i oni već daju sve od sebe da to i urade.

Ako kiritkujete njihovo ponašanje, oni se osećaju kao da vam ne udovoljavaju i ubrzo osećaju da nisu OK.

Histrionici treba da nauče da, samo zato što se nešto čini istinitim, to ne mora da znači da je to zaista tačno, i da ne mogu da učine da se nešto desi samim tim što imaju neko osećanje.

Stvar koja je njima bila potrebna, a nisu je dobili jesu stroukovi (priznanja) za njihovo mišljenje i postignuća.

Dobijali su pažnju zato što su bili slatki i zabavni, ali ne i za mišljenje i postignuća. Dobijali su pažnju zato što su bili slatki i zabavni, ali ne i za mišljenje i delovanje, što znači da su njihovo mišljenje i postignuće često bili otpisivani.

Entuzijastični hiperreaktori su takođe skloni da kriju svoj bes iz straha da ne povrede drugu osobu koja bi ih onda mogla odbaciti.

Osobe sa ovom adaptacijom običnu prikrivaju svoj bes osećanjima anksioznosti, tuge i zbunjenosti. ”

2.Odgovorni radoholičar (opsesivno – kompulzivan)

“Odgovorni radoholičari su stubovi društva. Oblače se neupadljivo i teže da izgledaju savršeno. To su uzorni građani i teže da sve urade kako treba.

Problem kod odgovornih radoholičara je to što imaju poteškoća da uživaju u onome što su postigli, jer ne dozvoljavaju sebi da se opuste i zabave. Oni su perfekcionisti, preterano inhibirani, preterano savesni i preterano odgovorni.

Odgovorni radoholičari su anksiozni ako nemaju nešto stalno da rade. Imaju preterano strogu savest i sami sebi su najgori kritičari.

Da bi smanjili anksioznost, primenjuju male rituale kao što je brojanje ili rađenje stvari odreženim redosledom. Pokušavaju da budu dobri dečaci i devojčice, kako su ih učili u detinjstvu.

Isto tako od drugih očekuju savršenstvo kakvo očekuju i od sebe, i umeju da budu prilično kritični kada drugi ne ispunjavaju njihove standarde

Nekim ljudima su dosadni zato što su preterano usredsređeni na posao i ne dozvoljavaju sebi da se igraju.

Ljudi sa opsesivno-kompulzivnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz mišljenje. To su njihova otvorena vrata.

Često razmišljaju o svemu i svačemu samo ne o onom što bi rešilo problem koji imaju.Ako ih navedete da se usredsrede na svoja osećanja dok razmišljaju, počeće da misle “dubinski”.

Ponašanje je njihova vrata zamka, mesto gde imaju najveće odbrane. Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste da budu savršeni, i oni već daju sve od sebe da to i budu. Ako kritikujete njihovo ponašanje, oni se osećaju kao da nisu savšreni i ubrzo osećaju da nisu OK.

Odgovorni radoholičari treba da shvate koliko su prezahtevni prema sebi i da daju Detetu u sebi prostora da se igra i uživa u životu.”

3.Briljantni skeptik (paranoidan)

Osobe sa ovom adaptacijom često su ljudi koji najjasnije, najoštrije i najdetaljnije misle od svih ostalih. Oni žele da budu sigurni da rade pravu stvar kako se ne bi osramotili ili ponizili.

U početku će se najpre povući i iskoristiti vreme da odmere situaciju pre nego što deluju.

Problem kod briljantnih skeptika je što često pogrešno opažaju stimuluse, a ne proveravaju svoja opažanja već postupaju kao da su tačna.

U svojim obrascima mišljenja često su grandiozni i rigidni.

Imaju nerealna očekivanja od sebe, a uloga toga je da prikriju duboko usađena osećanja neodgovornosti i neadekvatnosti.

Hipersenzitivni su i u svom okruženju opažaju stimuluse koje drugi i ne opažaju.

Ljudi sa paranoidonom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz mišljenje, što su njihova otvorena vrata.

Ako želite da sa njima uspostavite efikasan kontakt, važno je da to uradite tako što ćete ih pozvati da misle, što su njihova otvorena vrata.

Briljantni skeptici misle pažljivo, zbog svoje hipersenzitivne, perceptivne prirode. Oprezno se ophode prema drugim ljudima i neće dozvoliti da ih neko prevari.

Skeptični su kada je ponašanje drugih u pitanju sve dok ne budu sigurni da im mogu verovati da će biti pouzdani i dosledni.

Često pogrešno protumače tuđe namere jer na druge projektuju sopstvenu nesigurnost.

Ako kritikujete njihovo ponašanje, oni ubrzo počnu da osećaju da nisu OK, postaju još sumnjičaviji i njihove zablude rastu.

Oni se strašno boje da ih neko ne iznenadi nepripremljene i čine sve što znaju kako bi to sprečili.

4.Kreativni sanjar (šizoidan)

“Osobe sa šizoidnom adaptacijom veoma su osetljivi, ljubazni i brižni ljudi koji drugima pružaju podršku. Prijatni su i lepo je biti u njihovom društvu.

Mnogi umetnici, pesnici, dramaturzi i pronalazači imaju ovu adaptaciju. Takve ljude privlači i nauka, religija, filozofija.

Skloni su dubojim razmišljanjima i uživaju da traže odgovore na suštinska životna pitanja.

Oni više vole da se druže s ljudima pojedinačno tako da mogu da ostvare dubok odnos. Oblačenje, materijalne stvari i udešavanje im nisu naročito važni. Često imaju neki element ekscentričnosti, vole da nose šešire, bradu ili odeću starinskog kroja.

Problem kod kreativnih sanjara je što se mogu preterano prepustiti sanjarenju umesto da svoje razmišljanje sprovode u delo.

Često su odrastali u situacijama gde je bilo mnogo haosa i/ili su im se roditelji ponašali kao da su preplavljeni.

Naučili su da pružaju podršku drugim ljudima, ali da ignorišu sopstvene potrebe.

Kreativni sanjari ne vole ćaskanje. Oni žele da se iz povlačenja prebace na bliskost i da preskoče sve što je između to dvoje. U svojim značajnim vezama često očekuju od partnera da im ispuni potrebe koje im roditelji nisu ispunili, pa zato često zasnivaju zavisničke odnose.

Ljudi sa šizoidnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje. To su njihova otvorena vrata.

Osećanja su njihova vrata zamka, oblast u kojoj imaju najveće odbrane.

Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste da budu jaki, da nemaju nikakva osećanja niti potrebe, i oni već daju sve od sebe da to budu.

U detinjstvu su bili zanemareni i veruju da ni ne bi imali potrebe da su stvarno bili OK.

5. Razigrani antagonista (pasivno-agresivan)

“Ljudi sa pasivno-agresivnom adaptacijom imaju mnogo razigrane energije i vole da se zabavljaju.

Takođe su odani prijatelji. Umeju da uoče kada u nekoj situaciji nešto nije uredu i obično prvi na to ukažu. Oni su odlični detektivi, kritičari i novinari istraživači.

Često se dure kada drugi ne rade ono što oni žele.

Ljudi se u njihovom prisustvu ponekad osećaju neprijatno jer oni često odaju utisak kao da neko ne radi ono što bi trebalo.

Problem kod razigranih antagonista je to što su skloni da se opiru bilo kakvom usmeravanju od strane drugih ljudi. Kao deca bili su preterano kontrolisani i kao da imaju izbačenu antenu da osete bilo šta što iole liči na kontrolu od strane drugih.

Razigrani antagonisti su odani prijatelji, ali često imaju problem u odnosima jer su skloni da ulaze u borbe za moć.

Oni često žele da se o njima vodi briga, ali im je teško da direktno traže oni što žele;obično ne daju jasno do znanja koje su im želje,a onda se žale kada ne dobiju ono što žele.

Ljudi sa ovom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje, koje predstavlja njihova otvorena vrata.

Najviše energije ulažu u ponašanje, a ponašaju se agresivno pasivno. Ako želite da uspostavite efikasan kontakt s njima, važno je da to uradite kroz ponašanje, tako što ćete se prema njima ponašati razigrano.

Ako pokušate da direktno radite sa njihovim mišljenjem, brzo ćete se zaglaviti jer je mišljenje njihova vrata zamka.

Roditelji su ih preterano kontrolisali pokušavajući da ih nateraju da sve rade onako kako oni žele i ne prepoznajući da dete pokušava da razvije autonomiju.

6.Šarmantni manipulator (antisocijalan)

Ljudi sa ovom adaptacijom su šarmantne, harizmatične osobe. Često u društvu stvaraju mitove koje drugi slede.

To su ljudi koji od života žele sve.

Mnogi šarmantni manipulatori vole da se oblače tako da šokiraju, zavedu ili zadive druge.

Žene često nose providne bluze ili duboki dekolte.

Oni su u dilemi između bliskosti i slobode: Mogu biti blizak sa tobom, ako se odreknem svoje slobode i dozvolim ti da me kontrolišeš i iskoristiš. Možeš biti blizak sa mnom ako se odrekneš svoje slobode i dozvoliš mi da te kontrolišem i iskoristim.

Problem šarmantnih manipulatora je to što često pokušavaju da manipulišu drugima i da ih iskoriste čak i kada bi mogli da idu direktnim putem. Oni pokušavaju da zastraše i zavedu druge kako bi stekli prednost u nekoj situaciji.

Većinom su odrastali u takmičarskom okruženju i došli su do zaključka da svako radi za sebe.

Ljudi sa antisocijalnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje – to su njihova otvorena vrata.

Ponašaju se aktivno agresivno.

Ako želite da uspostavite efikasan kontakt sa njima, važno je da to uradite u oblasti ponašanja, tako što ćete ih kroz igru konfontirati sa onim što rade.

Kod njih najbolje prolazi jednostavno otkriavnje njihovog “Mamca” (neiskrenosti) tako da se na humorističan način razotkrije šta oni u stvari rade.

Oni vole da budu uhvaćeni i intrigira ih kako kako ste uspeli da shvatite šta to oni rade.

Ako pokušate da radite direktno sa njihovim mišljenjem, nećete nikuda stići, to su njihova vrata zamka.”

Kako je knjiga raspoređena?

Knjiga je raspoređena u 7 dijelova u kojima ćete se skroz detaljno upoznati sa svakom od adaptacija. I to tako što se u svakom dijelu ponavljaju informacije iz prethodnih dijelova, kako ne biste nešto zaboravili ili bili zbunjeni, s obzirom da je zaista mnogo informacija i karakteristika navedeno.

Ali to znači da ćete svaki put znati dokel ste stigli i nećete morati prelistavati knjigu kako biste se podsjetili nečeg, te da ćete po čitanju imati precizan uvid u svaku od adaptacija.

Prvi dio se bazira na kratkom pregledu svake od adaptacija i to su ovi dijelovi koje sam navela u prikazu.

Drugi dio se najviše bavi razvojnim uticajima strukturom ličnosti i i najvažnijim problemima koji se javljaju kod lične promjene osoba sa nekom od adaptacija.

Treći dio knjige je fokusiran na dijagnostifikovanje adaptacija ličnosti, odnosno prepoznavanje u praksi.

Četvrti dio se odnosi na upotrebu ovog modela adaptacija ličnosti u psihoterapiji i radu sa klijentima. U suštini, ovaj dio može da se iskoristi i za stvaranje bolje komunikacije za bilo koje područje rada kojim se bavite, npr.u firmi sa zaposlenima i ne mora striktno da se odnosi na terapijski rad.

Peti dio se odnosi na promjene, odnosno, usvajanje razvojnih zadataka koji su drugačiji za svaku adaptaciju.

Šesti dio se i dalje odnosi na psihoterapijski rad, a fokusiran je na planiranje tretmana.

Sedmi dio predstavlja opširne transkripte rada sa klijentima. U ovom dijelu se vidi kako je tekao rad po ovom programu sa klijentima koje su autori imali i kojima su pomagali da dođu do promjene upravo uz pomoć koncepata ove knjige.

Tipovi ličnosti: da li nekome pristupiti kroz mišljenje, ponašanje ili osjećanje?

Autori: Ven Džoins i In Stjuart;

Naziv knjige: Tipovi ličnosti;

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad

Godina: 2015.

Cijena: 2860,00 RSD / 47 KM

13. February 2019.19. February 2019.

Smisao života – priče o psihoterapiji: Saznajte zašto Jalom, a ne Prozak

Irvin Jalom, jedan od najpoznatijih psihoterapeuta današnjice, napisao je brojne knjige koje su dotakle mnoštvo čitatelja širom svijeta.

Jedan od njegovih najvećih strahova, što je obznanio u svojoj knjizi “O sebi – priča psihoterapeuta” jeste strah od smrti.

Tako se knjiga Smisao života naslanja na tematiku življenja i istovremene svijesti o tome da smrt čeka svakog od nas i šta možemo uraditi kako nas taj strah ne bi paralisao od istinskog življenja života.

Jedna od glavnih poruka Jalomovih djela je sledeća: Što je veći osjećaj neproživljenog života, to je veći strah od smrti.

Stoga, iako ćemo svi umrijeti, potrebno je pronaći smisao u životu, kako bismo iskoristili dobro dane koju su nam dani, kako ne bismo žalili za protraćenim vremenom.

Ova knjiga sastoji se od 6 priča.

Priče međusobno nisu povezane, osim što svaka nosi poruku o smislu života ili suočavanju sa smrću.

1. Mama i smisao života

Prva priča je autobiografska, u drugim, pa i u ovoj knjizi, Jalom se dotiče svog odnosa sa majkom koju opisuje kao hladnu, suzdržanu ženu pred kojom se njegov otac povlačio. Prva priča opisuje san koji je autor usanjao, a u njemu, glavni lik je njegova majka. Dijalog u ovoj priči je izmišljen, ali emocija koju nosi je snažna.

“Sumrak. Možda umirem. Nejasni obrisi okružuju moj krevet: monitori za rad srca, boce sa kiseonikom, infuzije koje lagano kaplju, mnoštvo plastičnih čevčica – prethodnici smrti. Spuštam kapke i plovim u mrak.

Ali tada skačem iz kreveta i izlećem iz bolničke sobe pravo u blještav, Suncem obasjan zabavni park Glen Eko, gde sam davnih dana provodio mnoga nedeljna popodneva.

Plativši ulaznicu, čekam dok sledeći vagončić zaokrene u krivini i glasnim zveketom se zaustavi ispred mene. Pošto se ukrcam i spustim sigurnosnu prečku smestivši se udobno i bezbedno, još jednom se osvrćem oko sebe, kad najednom, među omanjom grupom posmatrača, ugledam nju.

Mašem obema rukama i vičem, dovoljno glasno da me svi čuju: “Mama! Mama!”

Baš tada vagončić naglo krene napred i udari u dvostruka vrata koja se otvaraju ka bezdanu čeljusti mračnog tunela. Naslanjam se koliko god mogu, i pre nego što me proguta mrak ponovo viknem: “Mama! Kakav sam bio, Mama? Kakav sam bio?”

2. Putovanje s Paulom

Ova priča, kao i naredne dvije su u potpunosti istinite, s tim što su imena izmišljena kako bi se zaštitio identitet klijenata.

Nije rijedak slučaj da klijenti zapravo edukuju svoje psihoterapeute, tjerajući ih da u sebi pronađu još znanja, uvida i drugačijih doživljaja. Paula je klijentica oboljela od neizlječivog kancera. Ona je bila na izmaku života, ali je shvatila da doživljava zlatno doba svog postojanja.

Objašnjavala bi Jalomu, na njegova pitanja o tome šta ima zlatno u smrti, da nije smrt ta koja je zlatna, već življenje punim plućima dok si suočen sa smrću.

Nakon određenog perioda, Jalom zajedno sa Paulom osniva psihoterapijsku grupu podrške za osobe oboljele od karcinoma, a kojima su prisustvovali i studenti – specijalizanti psihijatrije.

Jalom o njima navodi: ” Jednu lekciju su posebno dobro naučili: da se život ne može odgoditi.

Mora se živeti sada, bez odlaganja do vikenda, do godišnjeg odmora, dok deca ne krenu na fakultet, do bledih godina penzije.

Ne jednom sam čuo lament: Kakva šteta što sam morao da čekam do sada, kada mi je tijelo izjedeno rakom, da naučim da živim.”

3. Južnjačka uteha

U ovoj priči, Jalom se osvrće na greške napravljene tokom psihoterapije, što mu omogućava njegova sjajna sposobnost samoanalize i introspekcije, čime svoja htjenja i postupke jasno predstavi i svakom od njih pronađe logiku.

Na susretu u psihoterapijskoj grupi, susreo se sa Magnolijom, ženom čije su noge bile paralisane, a medicina toj paralisanosti nije mogla pronaći uzrok. Kako je terapija tekla, i nakon nje, Jalom možda pronalazi odgovor na to pitanje. Osim toga, otkriva nešto i o sebi.

“Dan nakon grupne terapije, Magnolija je otpuštena iz bolnice, a ja sam je slučajno video dok je u bolničkom hodniku čekala pored prozora blizu apoteke za pacijente.

Osim njene majušne čipkane kape i plavog vezenog prekrivača koji joj je prekrivao noge u invalidskim kolicima, izgledala je sasvim obično – umorno, zapušteno, neprimetno među pacijentima ispred i iza nje.

Klimnuo sam joj, ali me nije prepoznala, te sam nastavio svojim putem.

Nekoliko trenutaka kasnije, predomislio sam se i vratio da je potražim.”

4. Sedam lekcija na višem nivou o terapiji žalosti

Ovo je najduža priča u knjizi i opisuje susrete tokom četvorogodišne psihoterapije sa prijateljicom svojih dobrih prijatelja, koja je rano ostala bez najbližih, a povod za pojavljivanje kod Jaloma na terapiji bila je smrt njenog muža koja ju je pogodila do srži.

Da li će Jalom uspjeti da joj pomogne u procesu tugovanja i čemu ga je to ona naučila?

Osim o procesu tugovanja, mnogo ćete saznati i o samom procesu psihoterapije, i koliko je važan odnos i veza na relaciji psihoterapeut – klijent.

Zanimljivo u vezi ove priče je da je klijentica sama tražila da Jalom njenu priču predstavi javnosti, ne samo kako bi pomogla drugima koji tuguju, već kako bi i drugi psihoterapeuti mogli naučiti iz njenog slučaja šta je ono što je potrebno klijentu koji tuguje.

“Tražila sam samo jedno: da ostaneš sa mnom i da pristaneš da izlažeš sebe smrtonosnoj radijaciji koja je isijavala iz mene.

To je bio tvoj zadatak. Generalno, terapeuti to ne razumeju.

Niko sem tebe ne bi to umeo. Ni moji prijatelji nisu uspeli da ostanu uz mene.

Bili su suviše zaokupirani tugovanjem za Džekom, ili su se distancirali ili su zakopavali strah pd svoje sopstvene smrti, ili su zahtevali – zaista zahtevali da se osećam bolje posle prve godine.”

5. Dvostruko otkriće

Pretposlednja i poslednja priča su sastavljene, od istinitog jezgra, ali oko kojeg su iskontruisani izmišljeni događaji i dijalozi. Više Jalom ne priča u prvom licu, već poslednje dvije priče ove knjige konstruiše doktora Laša koji nas vodi kroz seanse sa klijenticom koja je čula njegove snimljenje bilješke o njoj samoj.

Čula je kako je rekao da je dosadna, ali i privlačna i odlučuje da to iskoristi kako bi se poigrala sa svojim psihoterapeutom. Ipak, i uz to poigravanje i traženje od njega da prizna šta stvarno misli o njoj, ona uspijeva da primi pomoć koja joj je potrebna da napreduje.

A istovremeno, doktor Laš ostaje zapanjen uvidima koje njegova klijentica iskazuje na zajedničkim susretima i počinje vjerovati da je kontratransfer snažno uticao na njihov odnos što izlaže na grupnim susretima sa ostalim kolegama koji se bave ovom tematikom.

6. Mađarska priča o mačjoj kletvi

Ova priča me sa mačkom, kao ključnim likom u obrtu situacije podsjetila na “Majstora i Margaritu”, voljela bih čuti da li se nekome od čitalaca pričinilo isto.

Iako dobrim dijelom sci-fi priča, nosi važne pouke. Osim o tome kako izbjegavamo život zbog straha od smrti, što je u suštini – apsurdno, vjerujem da će vam se dopasti i moć pregovaranja koju je Jalom dodijelio doktoru Ernestu Lašu, koji je pokazao da i sa onim najkrutijim sagovornicima možemo pronaći način da komuniciramo.

Poslednja priča stvoriće utisak kao da čitate neku drugu knjigu, jer se potpuno razlikuje od svih ostalih, ali opet sa sobom nosi terapeutsko ispitivanje straha od smrti, navodeći riječi koje je izjavio psiholog Oto Renk: ” Mnogi odbijaju pozajmicu života, da bi izbjegli dug smrti”. Takoreći, umrijeće i onaj koji koristi život, a i onaj koji ne. Iako ove riječi mogu da zvuče surovo, njihovo shvatanje može znatno doprinijeti kvaliteti života.

“Dobro sam prikrio identitet svojih klijenata i poznanika koji se javljaju u ovim pričama. Neki od događaja desili su se veoma davno i mnogi likovi nisu među živima. Svi oni koji su mi ispričali svoje doživljaje ili snove pročitali su kako početni, tako i konačan rukopis ove knjige i ljubazno mi dali dozvolu za objavljivanje ovih priča.”

-Irvin D. Jalom

Autor: Irvin Jalom

Naziv knjige: Smisao života – priče o psihoterapiji

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad

Godina: 2014.

Cijena: 1595,00 RSD / 26 KM

30. January 2019.30. January 2019.

5 znakova da vam je možda potrebna psihoterapija – II dio

Psihoterapija je uvijek dobar izbor. Da li se predomišljate oko korištenja njenih dobrobiti? Psihoterapija i psihološko savjetovanje su uvijek tu za vašu ličnu dobrobit.

Pogledajte još 5 znakova da vam je to zaista potrebno:

1.NISTE U MOGUĆNOSTI DA IZRAZITE SVOJE EMOCIJE

Možda ne znate šta osjećate ili drugi ljudi traže od vas da se izjasnite, a vi niste u mogućnosti. Razmislite koliko takvim ponašanjem narušavate svoje odnose i bliskost sa drugima. Da li je nešto dobro u ćutnji? Šta i što?

2.PLAŠITE SE DA ĆETE POSTATI AGRESIVNI?

Kažete ” Plašim se da ću reći i što mislim i što ne mislim”? Vrijeme je za psihoterapiju, jer kako više ćutite, vi uskraćujete sebi jedno od osnovnih ljudskih prava.

3.PREPOZNAJETE DA IMATE PPROBLEM, ALI ZAHTIJEVATE OD SEBE DA SE SAMI IZBORITE

Ne morate sve sami i još važnije – ne možete sami doći do uvida koji su ključni u vašem oporavku, posebno ako ste npr.prepoznali da imate simptome neke od psihijatrijskih dijagnoza. Kao što jedna izreka kaže – Ako su rane u nama nastale u odnosima s drugim ljudima, oporavak mora biti u odnosu s drugim ljudima.

4.DOŽIVLJAVATE TJELESNE TEŠKOĆE ZA KOJE NE POSTOJE FIZIOLOŠKI UZROCI

Npr.imate glavobolju, bolove u želucu, teško dišete ili osjećate pritisak u grudima, a nalazi su uredni. Vrlo je vjerovatno da se radi o nečemu psihosomatskom.

5. PONAŠATE SE DRUGAČIJE OD ONOG ŠTO MISLITE

Radite jedno, a mislite nešto drugo.Želite da vas ne dotiče nešto što vas itekako dotiče? Želite ostati ravnodušni tamo gdje to čak i nije poželjno u cilju vaše sveukupne dobrobiti? Razmislite da potražite pomoć.

29. January 2019.29. January 2019.

5 znakova da vam je možda potrebna psihoterapija

Odlazak na psihoterapiju ili psihološko savjetovanje može da zvuči strašno.

Ali, istina je da od psihoterapije možete imati veliku dobrobit.

Prije svega, smisao psihoterapije jeste da učinite svoj život kvalitetniji i ne znači da sa vama nešto nije uredu.

Ako se dvoumite, pogledajte ovih nekoliko znakova:

1.KONSTANTNO STE ZBUNJENI

Imate utisak da nemate svoje stavove, već se ugledate na sebi bliske osobe i ono što oni govore.

Lako promijenite mišljenje i u suštini teško donosite odluke, niste sigurni da li vas drugi manipulišu ili ste jednostavno tako susretljivi.

Zbunjenost može ukazivati na zabranu da vi budete vi.

S tim u skladu, teško prepoznajete svoje emocije i uvijek su drugi bitniji od vas samih.

Na taj način možete postati anksiozni i depresivni.

2.DRUGI LJUDI IZRAŽAVAJU ZABRINUTOST ZA VAS I VAŠE PONAŠANJE

Ponekad, ljudi nisu svjesni da imaju problem i da zapravo – pate. Onda se dešava da porodica i prijatelji uvide ono što vi niste, jer je lakše sa strane prepoznati da radite ili doživljavate nešto što nije dobro za vas.

3.NE MOŽETE SE PRESTATI PONAŠATI NA NAČIN KOJI VAM SE UJEDNO NE DOPADA

Kažete da ćete sutra ustati ranije, otići na trening, pročitati knjigu, učiti… A onda se probudite tek poslijepodne.

I ljutite se na sebe, pa potom u krug, vi pokušavate izaći iz tog “začaranog kruga”, ponekad uspješno, da biste vrlo brzo opet počeli po starom.

Jako je važno imati na umu da iz svake one radnje koje ne volimo i koja se ukorijenila – imamo neku dobrobit, koju teško možete sami osvjestiti.

4.KONSTANTNO VIDITE STVARI IZ NEGATIVNOG UGLA

To znači da ne doživljavate realno sliku svijeta koji vas okružuje.

Isto kao i kad biste konstantno vidjeli sve pozitivno.

To nije realno. A ako vaša realnost i ono što se stvarno dešava nisu uklopljeni, to je kao da imate mapu jednog grada, a otputovali ste u neki drugi.

5.OSJEĆATE DA NEŠTO NIJE UREDU, ALI NE ZNATE ŠTA

Imate utisak da je naizgled sve uredu, nemate realnih problema i u suštini smatrate da biste trebali biti zadovoljni svojim životom, ali niste.

Muči vas nešto što ne umijete prepoznati i sve vas više zabrinjava.

Tada se obično radi o nečemu iz prošlosti što je sada našlo način da pomalo dopire do vaše svijesti.