Jedan dan i druge priče o psihoterapiji Irvina Jaloma

Jedan dan i druge priče o psihoterapiji, još jedno briljantno djelo svjetski poznatog psihoterapeuta Irvina Jaloma.

Ako ste zainteresovani kako izgleda psihoterapija, kako se ponašaju klijenti, a kako psihoterapet i kako psihoterapijska seansa može da izgleda i pomogne, u ovoj knjizi imaćete priliku da to doživite.

Ako ste u psihološkim vodama i želite da se odlučite za poziv psihoterapeuta, takođe, ova knjiga pruža iz prve ruke kako to izgleda i šta vas može očekivati.

Najvažnija poruka ove knjige jeste da nisu toliko važni tehnike i pristupi, već odnos između terapeuta i klijenta ovdje i sada na seansi.

U knjizi su prikazani Jalomovi klijenti i tok njihovih susreta i razrješenja onog što ih muči. Njih 10.

Napomena: Jalom je svakog od njih kontaktirao prije objavljivanja knjige i dobio dozvolu za objavu priča, ali je i izmjenio glavne podatke kako ih niko ne bi prepoznao.

“Najvažnija stvar koju ja, ili bilo koji drugi terapeut možemo da uradimo, jeste da pružimo autentičan odnos, blagotvoran za klijente, iz kojeg će oni uzimati ono što im je potrebno. Zavaravamo se ako mislimo da je faktor izlečenja neki određeni čin, bilo da je to interpretacija, predlog, imenovanje nečega ili umirivanje klijenta.” Irvin Jalom.

Jedan dan - sadržaj — Jedan dan – sadržaj

1.Izlječenje na prevaru

Pol Endrjuz je pisac sa blokadom, ali da li mu baš sa blokadom treba pomoć ili možda ne?

“Doktore Jalome, želeo bih da me primate. Pročitao sam Vaš roman Kad je Niče plakao i pitam se da li biste bili voljni da radite sa kolegom piscem koji ima blokadu. Pol Endrjuz;

Nema sumnje da je Pol Endrjuz svojim imejlom želeo da pobudi moje interesovanje. I uspelo mu je. Nikad ne bih odbio kolegu pisca. Što se tiče blokade, ja imam tu sreću da me takvo stvorenje nikad nije pohodilo i bio sam rad da mu pomognem da se izbori s njim.

Desetak dana kasnije, Pol je došao u zakazano vreme. Njegova pojava me je zapanjila.”

2.Kako biti stvaran?

Pravi rasplet ove priče pokazuje kako terapeut daje dozvolu klijentu da bude stvaran – tako što i on bude stvaran.

“Čarls, naočit poslovni čovek na položaju, imao je sve što treba iza sebe: stekao je najbolje obrazovanje na Andoveru, Harvardu i Harvardskoj poslovnoj školi; deda i otac su mu bili uspešni bankari, a majka mu je bila na čelu Upravnog odbora jednog eminentnog ženskog koledža.

I sve prave stvari oko sebe: stan u San Francisku s pogledom na panoramu od Golden Gejta do Bej Bridža, divnu, društveno angažovanu ženu, platu od nekoliko stotina hiljada dolara i jaguar XKE s pokretnim krovom.

I sve to sa 37 godina.

Ali, ipak, nije imao sve što treba u sebi. Gušile su ga sumnje u sebe, samooptuživanje i osećanje krivice, pa bi se uvek preznojio kada bi ugledao policijski auto pored puta.”

3. Arabeska

Nataša, bivša balerina, na prvu seansu je došla sa fotografijom koja će označiti tok terapijskog procesa.

“Teško mi je da opišem, ali nešto ozbiljno se dešava sa mnom. Došla sam da vidim Kaliforniju sa svojim mužem, Pavelom, i radili smo ono što uvek radimo prilikom tih poseta.

Ali, nekako, ovaj put nije bilo isto.

Ništa što se dešava, ne dopire do mene. Kao da oko sebe imam izolaciju, osećam se kao da to nsam ja ovde, da ne doživljavam ja ove stvari.”

4. Hvala ti, Moli

“Te večeri sam otišao do prostorije s kartotekom da pronađem zabeleške o Alvinu. Dok sam pregledao dosijee klijenata pomislio sam na sve duboke, često ohrabrujuće, ponekad tragične priče pohranjene u ovim dosijeima. Svaka od njih je podsećala na snažne drame u kojima su učestvovala dva lika, od kojih sam jedan bio ja, i bilo mi je teško da se oduprem ponovnom proživljavanju ovih starih, već zaboravljenih susreta.

Pronašao sam dosije Alvina Krosa u odeljku za 1982.godinu i, iako sam ga viđao samo dvanaest sastanaka, bila je to podeblja fascikla.

U to vreme, pre pojave kompjutera, dozvoljavao sam sebi luksuz da imam sekretaricu i diktirao sam joj duge, detaljne zabeleške nakon svake seanse.

Otvorio sam Alvinov dosije I počeo da čitam.

U roku od nekoliko minuta sve se vrlo brzo opredmetilo u mojoj glavi.

Alvin Kros, radiolog u bolnici Stanford, nazvao me je i zamolio da dođe na savetovanje u vezi s nekim ličnim problemima.”

5.Nemojte me ograđivati

“Da odmah pređem na stvar. Kao što sam spomenuo u imejlu, preselio sam se u Ferlon Ouks (dom za stara lica) pre godinu dana. Nakon što mi je umrla žena, prvo sam pokušao da vidim kako će mi ići kod kuće. Osamnaest meseci sam se trudio iz petnih žila, ali nisam mogao, čak ni sa svom pomoći u kući. Prosto je bilo suviše mnogo muke oko sve te kupovine, kuvanja, spremanja.

I bio sam prokleto usamljen.

Zato sam učinio taj potez.

Ali ni to ne funkcioniše.

Nije da imam nešto protiv Ferlon Ouksa. Dom je odličan. Ali ja jednostavno ne mogu da se adaptiram.”

6.Pokažite djeci da ste klasa

” -Kažite mi zašto ste stupili u kontakt sa mnom? Sa čim se sada borite?

Džastin je glasno uzdahnula, spustila ruke da joj vise i naslonila se nazad na stolicu. – Sa čim se ne borim? Toliko toga mi se događa.

Napravila je pauzu. Njena uznemirenost bila je očigledna.

-Pokušajte da uronite u to, Džastin. Ovde ste bezbedni.

Izgledala je preplašeno. Možda se još nije navikla da je oslovljavaju sa Džastin. Pogledala je pravo u mene. Pomislio sam da joj je malo ljudi u životu reklo da je bezbedna.

-Dobro.

Duboko je udahnula.

-Evo počeću od najteže stvari. Pre oko mesec dana su mi uklonili mladež sa stopalai izveštaj je govorio da je u pitanju melanom. ”

7. Morate se odreći nade u bolju prošlost

” Želim da ovo bude drugačije nego naše prethodno savetovanje. Ovog puta želim generalne opravke.

Šezdeseti rođendan se bliži i nameravam da promenim život.

To su bile Saline uvodne reči. Lepa, otvorena žena, uvek me je gledala pravo u oči i nije skretala pogled.

Na početku je spomenula prethodnu terapiju od pre šest godina, kada je zatražila četiri i samo četiri seanse koje bi joj pomogle da izađe na kraj sa produženom tugom za umrlim ocem.

Iako je to vreme koristila efikasno i u dubinu istraživala svoj burni odnos s roditeljima, osetio sam da postoji mnogo više toga čemu se morala pokloniti pažnja, ali Sali je bila rešena da istraje u svojoj odluci da dođe na samo četiri seanse.”

8.Nađite sebi svoju prokletu neizlječivu bolest: omaž Eli

“Dok sam bio na mesec dana dugom boravku na Havajima radi pisanja, bio sam šokiran primivši sledeći imejl od svoje klijentkinje Eli:

– Zdravo Irv,

Žao mi je što moram da se oprostim na ovaj način, a ne lično. Moji simptomi su se znatno pogoršali pre oko nedelju dana i odlučila sam da prođem kroz proces DPUHP (dobrovoljni prestanak uzimanja hrane i pića) kako bih što brže umrla i manje se mučila.

Ništa nisam pila 72 sata i trebalo bi (prema onome što sam pročitala i čula) da uskoro počnem da kopnim, a zatim i umrem najdalje za sledećih nekoliko nedelja.

Takođe sam prestala sa hemoterapijom.

Zbogom, Irv.”

9.Tri plakanja

“Iako sam je sreo samo jednom radi pojedinačne konsultacije pre mnogo godina, sat koji smo proveli zajedno ostao je jasno urezan u mom sećanju.

Divna, setna, prijatna žena, Helena, došla je da razgovaramo o njenom najboljem prijatelju Biliju i tri puta zaplakala u toku razgovora.

Bili, koji je umro tri meseca ranije, i dalje je značajno figurirao u njenom životu.

Njihovi svetovi su bili različiti – on je kružio gej svetom Sohoa, ona se sakrivala u petnaestogodišnjem buržoaskom braku – ali su bili prijatelji celoga života.

Upoznali su se u drugom razredu i živeli zajedno u svojim dvadesetim u komuni u Bruklinu.

Ona je bila siromašna, on bogat. Ona oprezna, on potpuno nesmotren. ”

10.Jedan dan

“Džarod je ušao u moju ordinaciju i teškim korakom se dovukao pravo do svoje stolice ne pozdravivši me. Prepremio sam se za ono što sledi.

Zureći u izdanke puzavice vistarije, rekao mi je: Irv, moram Vam nešto priznati.

Malo je oklevao, a onda se iznenada okrenuo prema meni da bi mi rekao: Ta žena, Ališa…sećate se da sam vam govorio o njoj?

-Ališa? Mnogo smo razgovarali o Moli, naravno, ali ne, ne sećam se Ališe. Podsetite me.

-Pa, postoji i ta druga žena, Ališa, i stvar je u tome što…uf…Ališa takođe misli da ću se njom oženiti.

-Opa, baš Vas I ne shvatam, Džarod, vratite malo film unazad i ispričajte mi sve što treba da znam.”

Jedan dan

Autor: Irvin D. Jalom;

Naziv knjige: Jedan dan i druge priče o psihoterapiji ;

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad;

Godina: 2015.

Cijena: 1210,00 RSD / 20 KM;

Broj stranica: 197;

Gdje nabaviti u Banjaluci: Knjižara Kultura;

12. September 2019.12. September 2019.

Odvažno svoj, knjiga Brene Braun koja nas uči kako se istinski povezati sa drugima, a ostati svoj

Odvažno svoj je knjiga koje može i da se predstavi kao priručnik za ona vremena u kojima istupate iz sigurne zone na, kako sama autorka kaže, vjetrometinu.

Vjetrometina je ono polje u kojem istupamo da sačuvamo svoj integritet, po cijenu da se ne svidimo drugima, ali tada ćemo biti u miru sa sobom. Ovo istupanje je veoma teško. A sve zbog želje za pripadanjem. Međutim, autorka pravi razliku između pripadanja i prilagođavanja.

Brene Braun je licencirani master socijalni radnik, istraživač i profesor na Univerzitetu u Hjustonu, osnivač fondacije i počasni predsednik Hafington fondacije na Koledžu za socijalni rad.

Knjiga počinje autobiografskim pričama Brene, njenom odrastanju, selidbama, fakultetu i putu pronalaska sebe.

Pa tako na samom početku, ona opisuje kako se spremala za gostovanje kod Opre Vinfri, kada joj je stigla poruka od ćerke i već tu čitaoci dobijaju jednu od najvrijednijih pouka koju nosi ova knjiga.

“Sledećeg jutra, dok sam se oblačila za prvi susret s Oprom, kćerka mi je poslala poruku. Htela je da proveri da li sam potpisala i poslala u školu saglasnost za njenu ekskurziju. Pošto sam je umirila rekavši da jesam, sela sam na ivicu kreveta i borila se da ne zaplačem. Pomislila sam, meni treba saglasnost da ne budem tako ozbiljna i uplašena. Treba mi saglasnost da se danas lepo provedem.

Tada mi je sinula ideja. Osvrnula sam se oko sebe po sobi da proverim ne gleda li neko ono neverovatno smešno što nameravam da uradim.

Prišla sam pisaćem stolu, sela za njega i napisala sebi saglasnost na samolepljivu cedulju, koju sam izvukla iz torbe za laptop. Glasila je jednostavno: Saglasnost da budeš uzbuđena, luckasta i da se lepo provedeš.”

To je bila prva cedulja saglasnosti od više stotina koje sam sebi vremenom napisala. I dan-danas ih još pišem, a preporučujem ih svakome ko mi pruži pet minuta svog vremena da mu ispričam koliko je snažan ovaj metod osvešćivanja namere.

Deluje u potpunosti.

Tada još nisam shvatala, ali iz ove perspektive gledano, te cedulje saglasnosti, koje sam sebi pisala, bile su, zapravo, pokušaj da pripadam sebi i nikome drugom.”

Prilikom ovog gostovanja kod Opre, Brene je upoznala Maju Andželou, kako sama navodi, jednu od najznačajnjih ličnosti tokom njenog odrastanja. Kada su razgovarale, Maja je rekla nešto što se Brene nije dopalo: Slobodni ste tek onda kada shvatite da nigdje ne pripadate – jer pripadate baš svugdje – baš nigde. Cijena je visoka. Nagrada je ogromna.

Nije joj se dopalo, jer je cijelog svog života tragala za pripadnošću, a sve vrijeme nigdje nije pripadala. Ovo ju je pogodilo, jer je Maja bila ličnost kojoj je vjerovala. Od tada, počela je da istražuje šta bi to moglo predstavljati i moglo bi se reći, da je cijela ova knjiga ustvari njen put ka razumijevanju ovih Majinih riječi, a jedan od glavnih pojmova u knjizi jeste vjetrometina.

Vjetrometina se odnosi na zastupanje sebe, hrabrost uprkos strahu, snaga da stojite sami u svojim odlukama uprkos odbacivanju i kritikama. Svako od vas može da se sjeti jednog takvog perioda.

Evo kako Brene opisuje vjetrometinu:

“Pripadati sebi u tolikoj meri da ste voljni da stojite sami jeste divljina – neukroćeno, nepredvidivo mesto gde ste usamljeni i tragate.

Ta posebna odvažnost, koja je potrebna da doživimo istinsko pripadanje, ne zahteva samo da se suočimo sa vetrometinom, već se radi o tome da mi sami postanemo ta vetrometina. Da srušimo zidove, da napustimo ideološke bunkere i da život crpimo iz svog divljeg srca, a ne iz sopstvenog jada.

Ne možemo očekivati da kroz ove zabiti idemo utabanim stazama. Biće nam potrebno da namerno budemo s ljudima koji su drugačiji od nas. Moraćemo da se prijavimo, pridružimo i sednemo za isti sto.

Istinsko pripadanje nije pasivno. Nije to ono pripadanje koje osetimo kada se jednostavno priključimo nekoj grupi. Nije ni uklapanje sa drugima ili dodvoravanje prosto zato što je tako bezbednije. To je praksa koja od nas zahteva da budemo ranjivi, da nam bude neprijatno, i da naučimo kako da budemo prisutni sa ljudima, a da pri tom ne žrtvujemo ono što jesmo.”

Jako je važno imati na umu, da ona pod vjetrometinom ne smatra da mi postanemo divlji i grubi, neukrotivi i nepristupačni. Pod vjetrometinom smatra zapravo da postanemo ranjivi, otvoreni, bliski, i da imamo povjerenja u druge ljude da su prosto to – ljudi, kao i mi. Što nije uvijek lako. Na ovom putu se ispriječe sve traume i loša iskustva, koji nas zadržavaju u svojoj sigurnosti.

Smatram da istupanje na vjetrometinu, ili postajanje iste, treba da se desi kada se nakon svega lošeg malo smirite, malo osnažite, a ne pošto – poto.

I onda, ko je vjetrometina? Onaj koji je srdačan, otvoren i svoj, a opet poziva i vas da pripadate sebi.

Poslednje poglavlje ustvari najbolje opisuje kako se postaje takav.

“Prvi put sam izraz “čvrsto s leđa, meko spreda” čula od Džoun Halifaks. Radile smo zajedno na jednom predavanju u Institutu Omega u Njujorku – jednom od mojih omiljenih mesta.

Moram priznati da sam pomalo imala tremu što ću se upoznati sa dr Halifaks.

Ona je budistički učitelj, zen sveštenica, antropološkinja i autorka nekoliko knjiga.

Tokom mog istraživanja za ovu knjigu, stalno mi se vraćala ova metafora. Ako hoćemo da svakodnevno praktikujemo istinsku povezanost, moraćemo biti čvrsti s leđa i meki spreda.”

Kako ja to ustvari doživljavam? Čvrsto s leđa znači da imamo samopouzdanja i vjerujemo u sebe, da smo oslonac i snaga, a meko spreda – da ustvari vjerujemo drugima, da ih pozovemo da budu otvoreni, iskreni i da smo pritom njegujući prema njima. Ovo nikako ne znači da ste naivni, već da ste upravo ranjivi, a istovremeno moćni i snažni, jer istupate i bivate autentični.

Autor: Brene Braun;

Naziv knjige: Odvažno svoj, kako se istinski povezati sa drugima a ostati svoj;

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad;

Godina: 2019.

Cijena: 1210,00 RSD / 20 KM;

Broj stranica: 147;

Gdje nabaviti u Banjaluci: Knjižara Kultura;

12. June 2019.

Moć pozitivnog NE: Kako da kažete NE, a ipak stignete do DA?

Kako da kažete ne, a ipak stignete do da?

Ova knjiga autora Vilijama Jurija, svjetskog stručnjaka u oblasti pregovaranja, glavni fokus stavlja na unutrašnji proces koji se odvija u onome koji treba reći ne.

Zapravo, cilj je da vas osnaži da otrkijete svoje razloge zbog kojih želite reći ne nekom zahtjevu, kako da taj razlog izrazite, pritom nikog ne uvrijedite i ostanete dosljedni.

“Ne. Najmoćnija i najpotrebnija reč u svakom jeziku danas je ujedno i najdestruktvnija i mnogima najteža da se izgovori. Ipak, kada umemo pravilno da je koristimo, ova jedna reč ima moć da iz korena promeni naše živote nabolje.”

Knjiga je raspodijeljenja u 3 dijela, odnosno faze.

Prva faza nosi naziv PRIPREMITE SE, a obuhvata sledeće korake:

1.Otkrijte svoje Da:

“Verovatno najveća greška koju pravimo kad nekom govorimo ne jeste što počinjemo od Ne. Svoje Ne zasnivamo na tome protiv čega smo – ponašanja druge osobe ili njenog zahteva.

Pozitivno Ne zahteva da uradimo upravo suprotno i da zasnujemo svoje Ne na tome za šta jesmo.

Umesto da počnete od Ne, počnite od Da. Neka koren vašeg Ne bude dublje Da – jedno Da koje se zalaže za vaše suštinske vrednosti i ono što je zaista važno.

Verovatno najveća greška koju pravimo kad nekom govorimo ne jeste što počinjemo od Ne. Svoje Ne zasnivamo na tome protiv čega smo - ponašanja druge osobe ili njenog zahteva. — Verovatno najveća greška koju pravimo kad nekom govorimo ne jeste što počinjemo od Ne. Svoje Ne zasnivamo na tome protiv čega smo – ponašanja druge osobe ili njenog zahteva.

2. Osnažite svoje Ne:

“Nije lako reći Ne. Drugi može snažno da reaguje na vaše Ne.

Potrebno vam je samopouzdanje da biste se zauzeli za sebe kada se suočite sa ovom reakcijom.

Potrebna vam je moć da biste istrajali u svom Ne ako drugi odbije da ga uvaži. Ako verujete da u potpunosti zavisite od saradnje drugog postajete svojevrsni talac. Logično je da se osećate ljutito i uplašeno. Očajanje koje osećate može lako da vas navede da ugađate ili napadate.”

3.Poštovanjem dođite do Da:

“Drugi često shvata naše Ne kao lično odbacivanje. Možda to nije naša namera, ali drugi može u našem Ne da čuje implicitnu poruku – Nije me briga za tebe i tvoje interese.

Zapamtite da, kada govorite Ne, verovatno govorite drugome nešto što ne želi da čuje. Poštovanje pomaže drugome da bude prijemčiv za vašu poruku, umesto da je jednostavno odbaci.

Poštovanje može da umanji šanse za negativnu reakciju i poveća šanse za pozitivan ishod.

Što je moćnije Ne koje ćete saopštiti, to više poštovanja treba da ukažete.

Ovo je istinita priča koju sam čuo pre više godina, a koja, po mom mišljenju, najbolje oslikava poštovanje.

Teri Dobson, mladi Amerikanac koji živi u Japanu i uči aikido, japansku veštinu samoodbrane, jednog dana se našao u situaciji da kaže NE nečijem opasnom ponašanju:

“Voz je čangrljao i kloparao kroz predgrađa Tokija jednog pospanog prolećnog popodneva. Naš vagon je bio prilično prazan – nekoliko domaćica sa svojom decom, neki stariji ljudi koji idu u kupovinu. Odsutno sam zurio u jednolične kuće i prašnjave živice.

Na jednoj stanici su se vrata otvorila i iznenada je popodnevnu tišinu narušio čovek nasilno urlajući, nerazumljive psovke. Uteturao se u naš vagon. Nosio je radničko odelo i bio je krupan, pijan i prljav. Urlajući, zamahnuo je ka ženi koja je držala bebu. Udarac ju je bacio u krilo jednom starijem paru. Bilo je čudo što nije bila povređena.

Par je preplašeno poskočio i poleteo ka drugom kraju vagona. Radnik je pokušao da šutne u leđa ženu koja je bežala, ali je promašio i ona je odjurila na sigurno. Ovo je toliko razljutio pijanca da je zgrabio metalnu šipku u sredini vagona i pokušao da je iščupa iz ležišta. Video sam da mu je jedna šaka posečena i krvari. Voz je naglo krenuo, putnici su bili sleđeni od straha. Ustao sam.

Bio sam mlad tada, pre dvadesetak godina, i u prilično dobroj formi. Trenirao sam aikido dobrih osam sati svakog dana u protekle tri godine. Volim da se bacam i rvem se. Mislio sam da sam opasan. Problem je bio u tome što moje borilačke veštine nisu isprobane u borbi. Učenicima aikida nije dozvoljeno da se tuku.

“Aikido”, ponavljao je moj učitelj iznova i iznova, “veština je pomirenja. Ko god ima ideju da se tuče, prekinuo je svoju vezu sa univerzumom. Ako pokušavate da vladate nad ljudima, unapred ste poraženi. Mi učimo kako da rešimo sukob, a ne kako da ga započinjemo.”

Slušao sam njegove reči. Stvarno sam se trudio. Čak sam i prelazio ulicu kako bih izbegao čampire, bandu iz igraonica koja se motala oko stanice. Moje strpljenje me je uzdizalo. Osećao sam se i opasno i sveto. U dubini duše, ipak, želeo sam potpuno legitimnu priliku da zaštitim nevine tako što ću uništiti krivce.

“To je to”, pomislio sam ustajući. “Ljudi su u opasnosti i ako brzo ne uradim nešto, verovatno će biti povređenih.”

Spazivši me kako ustajem, pijanac je video priliku da koncentriše svoj bes. “Aha!”, režao je. “Stranac! Treba neko da te nauči japanskom bontonu!”

Blago sam se držao za rukohvat i pogledao ga zgađeno. Planirao sam da rastavim ovu budalu, ali on je morao da načini prvi potez. Želeo sam da bude besan, tako da sam se napućio i drsko mu poslao poljubac.

“U redu”, zauralo je. “Sa’š dobiti šta ti sleduje.” Pripremao se da jurne na mene.

Trenutak pre nego što je krenuo, neko je uzviknuo: “Hej!”
Paralo je uši. Sećam se koliko je veselo, poletno zvučalo – kao da ste prijatelj i vi uporno tražili nešto, i onda je on slučajno naleteo na to. “Hej!”

Okrenuo sam se ulevo, a pijanac se zavrteo udesno. Obojica smo zurili u malog, starog Japanca. Sigurno je imao više od sedamdeset godina ovaj sićušni gospodin koji je sedeo tu, besprekoran u svom kimonu. Na mene nije obraćao pažnju, ali je oduševljeno gledao u radnika, kao da želi da podeli s njim izuzetno značajnu tajnu.

“Dođi ‘vamo”, rekao je pomalo žargonski, dozivajući pijanca. “Dođi ‘vamo i pričaj sa mnom.” Blago mu je dao znak rukom.

Veliki čovjek ju je sledio kao da je bio na uzici. Ratoborno je stao ispred starca i dreknuo nadjačavajući čangrljanje točkova. “Zašto kog đavola da pričam s tobom?” Pijanac mi je sad bio okrenut leđima. Da je pomerio lakat za makar milimetar, ispeglao bih ga.

Starac je i dalje piljio u radnika.

“Šta s’ pio?”, pitao ga je, očiju svetlucavih od interesovanja.
“Pio sam sake”, urlao je radnik, “a i šta s’ to tebe tiče!”

Kapljice pljuvačke prskale su starca.

“U redu, to je divno”, rekao je starac, “zaista divno! Vidiš, i ja volim sake. Svake večeri moja žena i ja (ona ima sedamdeset šest godina, znaš) zagrejemo flašicu sakea i odnesemo je u baštu i sedimo na staroj drvenoj klupi. Gledamo kako Sunce zalazi i proveravamo kako je naše drvo persimona.

Moj pradeda posadio je to drvo i brinemo se da li će se oporaviti od onog grada što smo imali prošle godine. Naše drvo se dosta dobro drži, bolje nego što sam očekivao, posebno kad se uzme u obzir kvalitet zemlje. Prijatno je gledati ga kada uzmemo sake i izađemo da uživamo u večeri, čak i kada pada kiša!”

Starac je svetlucavih očiju pogledao radnika.

Dok se mučio da isprati šta mu starac govori, pijančev izraz lica je počeo da se smekšava. Pesnice mu više nisu bile toliko čvrsto stegnute.

“Jes’ “, rekao je, ” i ja volim persimone…” Glas mu je utihnuo.

“Da”, rekao je starac, smešeći se, ” a siguran sam i da imaš divnu ženu.”

“Ne”, odgovorio je radnik. “Umrla je.” Tiho, njišući se s pokretima voza, veliki čovek je počeo da jeca. “Nemam ženu, nemam kuću, nemam pos’o. Toliko se stidim.”

Suze su mu se kotrljale niz obraze, a grč očajanja potresao je njegovo telo.

Sada je na mene bio red. Stajao sam tamo u svojoj urednoj mladalačkoj naivnosti, sa svojim pravedničkim stavom “učinimo svet sigurnim u ime demokratije” i odjednom sam se osećao prljavije nego što je on bio.

Zatim je voz stigao na moju stanicu. Dok su se vrata otvarala, čuo sam starca kako cokće “Uh, uh”, rekao je, “to je stvarno velika nevolja. Sedi ovde i pričaj mi o tome.”

Okrenuo sam se da bacim poslednji pogled na ovaj prizor. Radnik je bio opružen na sedištu, glave u starčevom krilu. Starac ga je nežno mazio po štrokavoj, ućebanoj kosi.

Dok je voz odlazio, seo sam na klupu. Ono što sam želeo da postignem mišićima, starac je postigao ljubaznošću. Upravo sam video kako aikido izgleda u borbi i njegova suština bila je ljubav. Moraću da se posvetim ovoj umetnosti s potpuno drugačijim pristupom. Proći će još mnogo vremena pre nego što budem mogao da govorim o razrešavanju sukoba.”

Ova izuzetna priča prikazuje svakodnevnu mogućnost: neverovatnu moć poštovanja. Stari gospodin je upotrebio nekoliko uobičajenih gestova poštovanja – obraćao je pažnju, saslušao, uvažavao – i na taj način razoružao opasnog pojedinca i rekao NE nasilju. Ista moć poštovanja dostupna je i nama.

Poštovanje je pozitivan stav koji svako od nas može da izabere da usvoji u bilo kom trenutku. Počinje samopoštovanjem.”

Budi poput drveta dok stremiš ka svom cilju. Stoj snažno, drži se čvrsto, guraj naviše. Povijaj se prema vihorima nebesa. I nauči se spokoju. — Budi poput drveta dok stremiš ka svom cilju.
Stoj snažno, drži se čvrsto, guraj naviše.
Povijaj se prema vihorima nebesa.
I nauči se spokoju.

Druga faza nosi naziv SPROVEDITE:

1.Izrazite svoje Da:

“Saopštavanje pozitivnog Ne jeste suština procesa, a zahteva veštinu i taktičnost. Počinje afirmacijom (Da!), sledi postavljanje granice (Ne) i završava se predlogom (Da?).

Zamislite, na primer, da odbijate poziv da govorite u organizaciji u lokalnoj zajednici:

Drago mi je što ste se javili i što čujem da centar obavlja odličan posao. Iz porodičnih razloga ne preuzimam nikakve dodatne obaveze u ovom periodu. Iduće godine, ako još budete zainteresovani, biće mi drago da razmotrim vašu ponudu. Hvala što ste me se setili.

Nakon početnog prihvatanja i ukazivanja poštovanja, počinjete svoje pozitivno Ne izražavanjem Da! vašim interesima ( porodica). Nakon toga izražavate Ne kao činjenicu koja ne znači odbacivanje davanjem predloga u vidu alternativnog rešenja.

Završavate kao što ste i počeli, pokazivanjem poštovanja.”

2. Zauzimite se za svoje Ne:

“U životu je neophodno govoriti Ne. Svaka živa ćelija ima membranu koja propušta određene hranljive materije, a odbija druge.

Svakom živom organizmu su potrebne takve granice da se zaštiti.

Da bi preživeli i napredovali, svako ljudsko biće i svaka organizacija moraju da budu sposobni da kažu Ne svemu što ugrožava njihovu bezbednost, dostojanstvo i integritet.

Jedna od opcija je da se koncentrišete na početno i završno Da, pri čemu Ne ostaje neizrečeno. Druga opcija je da preformulišete svoje Ne kao Da. Umjesto – Nema igranja dok ne dovršiš domaći, možete svom detetu da kažete – Možeš da se igraš čim završiš domaći.

3.Predložite Da

“Razmotrimo značajnu prekretnicu u Pokretu za građanska prava.

U Nešvilu u toku zime i proleća 1960. studenti crnci su sedeli za barskim stolovima u lokalnim robnim kućama, što je do tada bilo dozvoljeno samo belcima. Nakon što je u domu jednog od vodećih crnih advokata eksplodirala bomba, i zamalo njega i njegovu porodicu koštala života, stotine studenata i građana su neplanirano započeli protestnu šetnju ka gradskoj sudnici.

Tu su se, na stepenicama suda, demonstranti suočili s gradonačelnikom Benom Vestom. Maldi crni sveštenik je ljutito prekorio gradonačelnika Vesta. Vest se vatreno branio.

Zatim se dvadesetogodišnja crnkinja Dajen Neš umešala postavljajući pitanje.

Pitala je gradonačelnika da li misli da je pogrešno diskriminisati nekoga samo na osnovu rase ili boje njihove kože. Vest je odgovorio rekavši da ne može da se saglasi sa tim da je moralno ispravno da im neko proda robu i da odbije da ih usluži.

Dajen je zatim pitala da li on misli da sedenje u barovima treba da bude dozvoljeno svima. Vest je oklevao i izbegavao odgovor, ali ona je bila uporna – Dobro, gradonačelniče, da li predlažete da sedenje u barovima bude dozvoljeno svima?

Kada je Vest rekao – Da, masa je odmah počela da aplaudira i demonstranti nisu mogli da se suzdrže da ne zagrle gradonačelnika.

Iako su se svi drugi zaustavili na tome da kažu Ne gradonačelniku, Dajen Neš je načinila sledeći korak pozivajući ga da kaže Da. Otvorila je vrata i gradonačelnik je zakoračio kroz njih.”

Treća faza nosi naziv ISTRAJTE:

1.Ostanite dosljedni svom Da:

“Baš kao što je drveće snažno tokom oluje, savija se, ali se ne lomi, tako i mi moramo da pokažemo čvrstinu i fleksibilnost kada saopštavamo Ne nekome ko to ne želi da prihvati.

Nema većeg izazova kad govorite Ne nego kad morate da izađete na kraj s reakcijom drugog. Tako je lako popustiti ili napasti – uzvratiti reagovanjem na reagovanje. Ali nije neophodno.2

2. Naglasite svoje Ne:

“Pozitivno Ne povlači jasnu crtu, stvarajući novu stvarnost koju drugi mora da poštuje. Na početku im može biti teško da prihvate tu stvarnost i mogu da ignorišu vaše Ne ili da pokušaju da vas nateraju da popustite. Iako ćete tada možda biti u iskušenju da se predate ili uzvratite protivnapadom, takvo ponašanje će samo odvući drugome pažnju od novonastale stvarnosti.

Alternativa je da na otpor uzvratite upornošću. Naglasite svoje Ne pomoću pozitivne moći. Smatrajte da je vaš zadatak da pomoću pozitivne moći pomognete drugom da prihvati novu stvarnost.”

3.Pregovarajte do Da:

“Vrijeme je da požnjete ono na čemu ste vredno radili. Jer cilj nije samo reći Ne, nego reći Ne a ipak doći do Da.

Način na koji kažemo Ne ponekad deluje zanemarljivo, ali vremenom može da ima značajnu ulogu u našim životima, u životu ljudi oko nas, pa čak i u svetu.

Kada na pozitivan način kažemo Ne, mi sebe nagrađujemo. Stvaramo vreme i prostor za ono što želimo. Štitimo ono što nam je važno. Menjamo okolnosti nabolje, a pritom čuvamo prijatelje, kolege i klijente.

Ukratko, ostajemo dosljedni sebi.”

Autor: Vilijam Juri

Naziv knjige: Moć pozitivnog Ne

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad

Godina: 2013.

Cijena: 1100,00 RSD / 19 KM

3. April 2019.3. April 2019.

Tipovi ličnosti: ova knjiga je alat za sve koji rade sa ljudima

Tipovi ličnosti: razumijevanje ličnosti u psihoterapiji i savjetovanju na 512 stranica objašnjava 6 tipova ličnosti.

Autori Ven Džoins i In Stjuart su psiholozi i psihoterapeuti koji iza sebe imaju i druge knjige iz oblasti transakcione analize.

Iako namjenjena prvenstveno stručnjacima u oblasti mentalnog zdravlja, svakome lako razumljiv jezik transakcione analize omogućava da ova knjiga bude zanimljiv vodič svakome ko želi da bolje razumije ljude i njihova ponašanja.

Osnovna postavka u ovoj knjizi jeste Verov niz.

” Svaka osoba ima jedno određeno područje u kojem najradije ostvaruje početni kontakt i u koje ulaže najviše energije. Ver to područje zove otvorena vrata.

Kada se kontakt uspostavi kroz otvorena vrata, osoba će biti spremna da se prebaci na drugo područje kontakta: to su njena ciljna vrata.

To je područje koje osoba treba da integriše kako bi ostvarila promenu u terapiji.

Treće područje zove se vrata zamka.

To je područje u kojem osoba ima najviše odbrana i u kojem će se stoga najverovatnije “zaglaviti” ako mu se pristupi isuviše rano.

Redosled područja koja predstavljaju troja vrata drukčiji je kod svake adaptacije.

Na primer, kod osobe čija je glavna adaptacija briljantni skeptik, otvorena vrata su mišljenje, ciljna vrata su osećanja, a vrata zamka su ponašanje.”

Ukratko, svakoj osobi se može pristupiti različito, započinjući temu o njenim osjećanjima, mišljenju ili ponašanju.

U zavisnosti od adaptacije ličnosti, naučićete kojem tipu je okej pristupiti kroz njegovo mišljenje, a kojem to nikako nisu otvorena vrata, već vrata zamka. Vrata znamka znače da će osoba blokirati dalju komunikaciju na datu temu.

Nazive ovih 6 adaptacija autor je izveo iz psihijatrijskih naziva, što ne znači da adaptacije predstavljaju zdravlje ili patologiju.

One predstavljaju adaptivni stil osobe.

Svaki naziv adaptacije obuhvata i pozitivne i negativne aspekte te adaptacije, kao što ćete vidjeti, u zagradi su navedeni negativni aspekti.

Svako može imati dvije ili više kombinacija ovih adaptacija, ali najčešće su to dvije.

Jedna adaptacija je za predstavljanje, a druga je za preživljavanje.

Kojih je to šest adaptacija ličnosti predstavljeno u ovoj knjizi?

1.Entuzijastični hiperreaktor (histrionik)

“Osobe sa ovom adaptacijom su entuzijasti, zabavni i prijatni za društvo. Oni imaju mnogo energije i veoma su kreativni. Dobri su domaćini i obično glavni zabavljači. Odlični su u susretima s javnošću i u zabavljanju. Vole da povezuju i komuniciraju s ljudima i da im pomažu da se osećaju dobro.

Entuzijasti hiperreaktori vole da budu u centru pažnje i skloni su da pažnju izjednačavaju s ljubavlju.

Problem kod entuzijastičnih hiperreaktora je u tome što su skloni preteranom emocionalnom reagovanju. Takođe su dramatični, traže pažnju i zavodljivi su. Mogu biti nezreli, egocentrični i sujetni. Kada drugi ne obraćaju pažnju na njih, osećaju se nevoljenim i nevažnim. Ako ih ljudi kritikuju uznemire se.

Za entuzijastične hiperreaktore realnost je ono što osećaju.

Oni često pokušavaju da izvedu “geografsko izlečenje” tako što beže od problematičnih situacija.

Histrionici najviše energije ulažu u osećanja (to su njihova ciljna vrata). Ono što kod njih najbolje prolazi jeste negujući pristup. Jedna od stvari koja im je najvažnija jeste da druga osoba vodi računa o njihovim osećanjima.

Drugi način da pristupite kroz osećanja jeste da budete zabavni i razigrani, na šta će oni reagovati sa oduševljenjem.

Ljudi sa histrioničnom adaptacijom osećaju, ali osećaju površinski, a ne dubinski.

Ponašanje je njihova vrata zamka, oblast u kojoj imaju najveće odbrane. Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste “Ugađaj drugima” i oni već daju sve od sebe da to i urade.

Ako kiritkujete njihovo ponašanje, oni se osećaju kao da vam ne udovoljavaju i ubrzo osećaju da nisu OK.

Histrionici treba da nauče da, samo zato što se nešto čini istinitim, to ne mora da znači da je to zaista tačno, i da ne mogu da učine da se nešto desi samim tim što imaju neko osećanje.

Stvar koja je njima bila potrebna, a nisu je dobili jesu stroukovi (priznanja) za njihovo mišljenje i postignuća.

Dobijali su pažnju zato što su bili slatki i zabavni, ali ne i za mišljenje i postignuća. Dobijali su pažnju zato što su bili slatki i zabavni, ali ne i za mišljenje i delovanje, što znači da su njihovo mišljenje i postignuće često bili otpisivani.

Entuzijastični hiperreaktori su takođe skloni da kriju svoj bes iz straha da ne povrede drugu osobu koja bi ih onda mogla odbaciti.

Osobe sa ovom adaptacijom običnu prikrivaju svoj bes osećanjima anksioznosti, tuge i zbunjenosti. ”

2.Odgovorni radoholičar (opsesivno – kompulzivan)

“Odgovorni radoholičari su stubovi društva. Oblače se neupadljivo i teže da izgledaju savršeno. To su uzorni građani i teže da sve urade kako treba.

Problem kod odgovornih radoholičara je to što imaju poteškoća da uživaju u onome što su postigli, jer ne dozvoljavaju sebi da se opuste i zabave. Oni su perfekcionisti, preterano inhibirani, preterano savesni i preterano odgovorni.

Odgovorni radoholičari su anksiozni ako nemaju nešto stalno da rade. Imaju preterano strogu savest i sami sebi su najgori kritičari.

Da bi smanjili anksioznost, primenjuju male rituale kao što je brojanje ili rađenje stvari odreženim redosledom. Pokušavaju da budu dobri dečaci i devojčice, kako su ih učili u detinjstvu.

Isto tako od drugih očekuju savršenstvo kakvo očekuju i od sebe, i umeju da budu prilično kritični kada drugi ne ispunjavaju njihove standarde

Nekim ljudima su dosadni zato što su preterano usredsređeni na posao i ne dozvoljavaju sebi da se igraju.

Ljudi sa opsesivno-kompulzivnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz mišljenje. To su njihova otvorena vrata.

Često razmišljaju o svemu i svačemu samo ne o onom što bi rešilo problem koji imaju.Ako ih navedete da se usredsrede na svoja osećanja dok razmišljaju, počeće da misle “dubinski”.

Ponašanje je njihova vrata zamka, mesto gde imaju najveće odbrane. Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste da budu savršeni, i oni već daju sve od sebe da to i budu. Ako kritikujete njihovo ponašanje, oni se osećaju kao da nisu savšreni i ubrzo osećaju da nisu OK.

Odgovorni radoholičari treba da shvate koliko su prezahtevni prema sebi i da daju Detetu u sebi prostora da se igra i uživa u životu.”

3.Briljantni skeptik (paranoidan)

Osobe sa ovom adaptacijom često su ljudi koji najjasnije, najoštrije i najdetaljnije misle od svih ostalih. Oni žele da budu sigurni da rade pravu stvar kako se ne bi osramotili ili ponizili.

U početku će se najpre povući i iskoristiti vreme da odmere situaciju pre nego što deluju.

Problem kod briljantnih skeptika je što često pogrešno opažaju stimuluse, a ne proveravaju svoja opažanja već postupaju kao da su tačna.

U svojim obrascima mišljenja često su grandiozni i rigidni.

Imaju nerealna očekivanja od sebe, a uloga toga je da prikriju duboko usađena osećanja neodgovornosti i neadekvatnosti.

Hipersenzitivni su i u svom okruženju opažaju stimuluse koje drugi i ne opažaju.

Ljudi sa paranoidonom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz mišljenje, što su njihova otvorena vrata.

Ako želite da sa njima uspostavite efikasan kontakt, važno je da to uradite tako što ćete ih pozvati da misle, što su njihova otvorena vrata.

Briljantni skeptici misle pažljivo, zbog svoje hipersenzitivne, perceptivne prirode. Oprezno se ophode prema drugim ljudima i neće dozvoliti da ih neko prevari.

Skeptični su kada je ponašanje drugih u pitanju sve dok ne budu sigurni da im mogu verovati da će biti pouzdani i dosledni.

Često pogrešno protumače tuđe namere jer na druge projektuju sopstvenu nesigurnost.

Ako kritikujete njihovo ponašanje, oni ubrzo počnu da osećaju da nisu OK, postaju još sumnjičaviji i njihove zablude rastu.

Oni se strašno boje da ih neko ne iznenadi nepripremljene i čine sve što znaju kako bi to sprečili.

4.Kreativni sanjar (šizoidan)

“Osobe sa šizoidnom adaptacijom veoma su osetljivi, ljubazni i brižni ljudi koji drugima pružaju podršku. Prijatni su i lepo je biti u njihovom društvu.

Mnogi umetnici, pesnici, dramaturzi i pronalazači imaju ovu adaptaciju. Takve ljude privlači i nauka, religija, filozofija.

Skloni su dubojim razmišljanjima i uživaju da traže odgovore na suštinska životna pitanja.

Oni više vole da se druže s ljudima pojedinačno tako da mogu da ostvare dubok odnos. Oblačenje, materijalne stvari i udešavanje im nisu naročito važni. Često imaju neki element ekscentričnosti, vole da nose šešire, bradu ili odeću starinskog kroja.

Problem kod kreativnih sanjara je što se mogu preterano prepustiti sanjarenju umesto da svoje razmišljanje sprovode u delo.

Često su odrastali u situacijama gde je bilo mnogo haosa i/ili su im se roditelji ponašali kao da su preplavljeni.

Naučili su da pružaju podršku drugim ljudima, ali da ignorišu sopstvene potrebe.

Kreativni sanjari ne vole ćaskanje. Oni žele da se iz povlačenja prebace na bliskost i da preskoče sve što je između to dvoje. U svojim značajnim vezama često očekuju od partnera da im ispuni potrebe koje im roditelji nisu ispunili, pa zato često zasnivaju zavisničke odnose.

Ljudi sa šizoidnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje. To su njihova otvorena vrata.

Osećanja su njihova vrata zamka, oblast u kojoj imaju najveće odbrane.

Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste da budu jaki, da nemaju nikakva osećanja niti potrebe, i oni već daju sve od sebe da to budu.

U detinjstvu su bili zanemareni i veruju da ni ne bi imali potrebe da su stvarno bili OK.

5. Razigrani antagonista (pasivno-agresivan)

“Ljudi sa pasivno-agresivnom adaptacijom imaju mnogo razigrane energije i vole da se zabavljaju.

Takođe su odani prijatelji. Umeju da uoče kada u nekoj situaciji nešto nije uredu i obično prvi na to ukažu. Oni su odlični detektivi, kritičari i novinari istraživači.

Često se dure kada drugi ne rade ono što oni žele.

Ljudi se u njihovom prisustvu ponekad osećaju neprijatno jer oni često odaju utisak kao da neko ne radi ono što bi trebalo.

Problem kod razigranih antagonista je to što su skloni da se opiru bilo kakvom usmeravanju od strane drugih ljudi. Kao deca bili su preterano kontrolisani i kao da imaju izbačenu antenu da osete bilo šta što iole liči na kontrolu od strane drugih.

Razigrani antagonisti su odani prijatelji, ali često imaju problem u odnosima jer su skloni da ulaze u borbe za moć.

Oni često žele da se o njima vodi briga, ali im je teško da direktno traže oni što žele;obično ne daju jasno do znanja koje su im želje,a onda se žale kada ne dobiju ono što žele.

Ljudi sa ovom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje, koje predstavlja njihova otvorena vrata.

Najviše energije ulažu u ponašanje, a ponašaju se agresivno pasivno. Ako želite da uspostavite efikasan kontakt s njima, važno je da to uradite kroz ponašanje, tako što ćete se prema njima ponašati razigrano.

Ako pokušate da direktno radite sa njihovim mišljenjem, brzo ćete se zaglaviti jer je mišljenje njihova vrata zamka.

Roditelji su ih preterano kontrolisali pokušavajući da ih nateraju da sve rade onako kako oni žele i ne prepoznajući da dete pokušava da razvije autonomiju.

6.Šarmantni manipulator (antisocijalan)

Ljudi sa ovom adaptacijom su šarmantne, harizmatične osobe. Često u društvu stvaraju mitove koje drugi slede.

To su ljudi koji od života žele sve.

Mnogi šarmantni manipulatori vole da se oblače tako da šokiraju, zavedu ili zadive druge.

Žene često nose providne bluze ili duboki dekolte.

Oni su u dilemi između bliskosti i slobode: Mogu biti blizak sa tobom, ako se odreknem svoje slobode i dozvolim ti da me kontrolišeš i iskoristiš. Možeš biti blizak sa mnom ako se odrekneš svoje slobode i dozvoliš mi da te kontrolišem i iskoristim.

Problem šarmantnih manipulatora je to što često pokušavaju da manipulišu drugima i da ih iskoriste čak i kada bi mogli da idu direktnim putem. Oni pokušavaju da zastraše i zavedu druge kako bi stekli prednost u nekoj situaciji.

Većinom su odrastali u takmičarskom okruženju i došli su do zaključka da svako radi za sebe.

Ljudi sa antisocijalnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje – to su njihova otvorena vrata.

Ponašaju se aktivno agresivno.

Ako želite da uspostavite efikasan kontakt sa njima, važno je da to uradite u oblasti ponašanja, tako što ćete ih kroz igru konfontirati sa onim što rade.

Kod njih najbolje prolazi jednostavno otkriavnje njihovog “Mamca” (neiskrenosti) tako da se na humorističan način razotkrije šta oni u stvari rade.

Oni vole da budu uhvaćeni i intrigira ih kako kako ste uspeli da shvatite šta to oni rade.

Ako pokušate da radite direktno sa njihovim mišljenjem, nećete nikuda stići, to su njihova vrata zamka.”

Kako je knjiga raspoređena?

Knjiga je raspoređena u 7 dijelova u kojima ćete se skroz detaljno upoznati sa svakom od adaptacija. I to tako što se u svakom dijelu ponavljaju informacije iz prethodnih dijelova, kako ne biste nešto zaboravili ili bili zbunjeni, s obzirom da je zaista mnogo informacija i karakteristika navedeno.

Ali to znači da ćete svaki put znati dokel ste stigli i nećete morati prelistavati knjigu kako biste se podsjetili nečeg, te da ćete po čitanju imati precizan uvid u svaku od adaptacija.

Prvi dio se bazira na kratkom pregledu svake od adaptacija i to su ovi dijelovi koje sam navela u prikazu.

Drugi dio se najviše bavi razvojnim uticajima strukturom ličnosti i i najvažnijim problemima koji se javljaju kod lične promjene osoba sa nekom od adaptacija.

Treći dio knjige je fokusiran na dijagnostifikovanje adaptacija ličnosti, odnosno prepoznavanje u praksi.

Četvrti dio se odnosi na upotrebu ovog modela adaptacija ličnosti u psihoterapiji i radu sa klijentima. U suštini, ovaj dio može da se iskoristi i za stvaranje bolje komunikacije za bilo koje područje rada kojim se bavite, npr.u firmi sa zaposlenima i ne mora striktno da se odnosi na terapijski rad.

Peti dio se odnosi na promjene, odnosno, usvajanje razvojnih zadataka koji su drugačiji za svaku adaptaciju.

Šesti dio se i dalje odnosi na psihoterapijski rad, a fokusiran je na planiranje tretmana.

Sedmi dio predstavlja opširne transkripte rada sa klijentima. U ovom dijelu se vidi kako je tekao rad po ovom programu sa klijentima koje su autori imali i kojima su pomagali da dođu do promjene upravo uz pomoć koncepata ove knjige.

Tipovi ličnosti: da li nekome pristupiti kroz mišljenje, ponašanje ili osjećanje?

Autori: Ven Džoins i In Stjuart;

Naziv knjige: Tipovi ličnosti;

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad

Godina: 2015.

Cijena: 2860,00 RSD / 47 KM

13. February 2019.19. February 2019.

Smisao života – priče o psihoterapiji: Saznajte zašto Jalom, a ne Prozak

Irvin Jalom, jedan od najpoznatijih psihoterapeuta današnjice, napisao je brojne knjige koje su dotakle mnoštvo čitatelja širom svijeta.

Jedan od njegovih najvećih strahova, što je obznanio u svojoj knjizi “O sebi – priča psihoterapeuta” jeste strah od smrti.

Tako se knjiga Smisao života naslanja na tematiku življenja i istovremene svijesti o tome da smrt čeka svakog od nas i šta možemo uraditi kako nas taj strah ne bi paralisao od istinskog življenja života.

Jedna od glavnih poruka Jalomovih djela je sledeća: Što je veći osjećaj neproživljenog života, to je veći strah od smrti.

Stoga, iako ćemo svi umrijeti, potrebno je pronaći smisao u životu, kako bismo iskoristili dobro dane koju su nam dani, kako ne bismo žalili za protraćenim vremenom.

Ova knjiga sastoji se od 6 priča.

Priče međusobno nisu povezane, osim što svaka nosi poruku o smislu života ili suočavanju sa smrću.

1. Mama i smisao života

Prva priča je autobiografska, u drugim, pa i u ovoj knjizi, Jalom se dotiče svog odnosa sa majkom koju opisuje kao hladnu, suzdržanu ženu pred kojom se njegov otac povlačio. Prva priča opisuje san koji je autor usanjao, a u njemu, glavni lik je njegova majka. Dijalog u ovoj priči je izmišljen, ali emocija koju nosi je snažna.

“Sumrak. Možda umirem. Nejasni obrisi okružuju moj krevet: monitori za rad srca, boce sa kiseonikom, infuzije koje lagano kaplju, mnoštvo plastičnih čevčica – prethodnici smrti. Spuštam kapke i plovim u mrak.

Ali tada skačem iz kreveta i izlećem iz bolničke sobe pravo u blještav, Suncem obasjan zabavni park Glen Eko, gde sam davnih dana provodio mnoga nedeljna popodneva.

Plativši ulaznicu, čekam dok sledeći vagončić zaokrene u krivini i glasnim zveketom se zaustavi ispred mene. Pošto se ukrcam i spustim sigurnosnu prečku smestivši se udobno i bezbedno, još jednom se osvrćem oko sebe, kad najednom, među omanjom grupom posmatrača, ugledam nju.

Mašem obema rukama i vičem, dovoljno glasno da me svi čuju: “Mama! Mama!”

Baš tada vagončić naglo krene napred i udari u dvostruka vrata koja se otvaraju ka bezdanu čeljusti mračnog tunela. Naslanjam se koliko god mogu, i pre nego što me proguta mrak ponovo viknem: “Mama! Kakav sam bio, Mama? Kakav sam bio?”

2. Putovanje s Paulom

Ova priča, kao i naredne dvije su u potpunosti istinite, s tim što su imena izmišljena kako bi se zaštitio identitet klijenata.

Nije rijedak slučaj da klijenti zapravo edukuju svoje psihoterapeute, tjerajući ih da u sebi pronađu još znanja, uvida i drugačijih doživljaja. Paula je klijentica oboljela od neizlječivog kancera. Ona je bila na izmaku života, ali je shvatila da doživljava zlatno doba svog postojanja.

Objašnjavala bi Jalomu, na njegova pitanja o tome šta ima zlatno u smrti, da nije smrt ta koja je zlatna, već življenje punim plućima dok si suočen sa smrću.

Nakon određenog perioda, Jalom zajedno sa Paulom osniva psihoterapijsku grupu podrške za osobe oboljele od karcinoma, a kojima su prisustvovali i studenti – specijalizanti psihijatrije.

Jalom o njima navodi: ” Jednu lekciju su posebno dobro naučili: da se život ne može odgoditi.

Mora se živeti sada, bez odlaganja do vikenda, do godišnjeg odmora, dok deca ne krenu na fakultet, do bledih godina penzije.

Ne jednom sam čuo lament: Kakva šteta što sam morao da čekam do sada, kada mi je tijelo izjedeno rakom, da naučim da živim.”

3. Južnjačka uteha

U ovoj priči, Jalom se osvrće na greške napravljene tokom psihoterapije, što mu omogućava njegova sjajna sposobnost samoanalize i introspekcije, čime svoja htjenja i postupke jasno predstavi i svakom od njih pronađe logiku.

Na susretu u psihoterapijskoj grupi, susreo se sa Magnolijom, ženom čije su noge bile paralisane, a medicina toj paralisanosti nije mogla pronaći uzrok. Kako je terapija tekla, i nakon nje, Jalom možda pronalazi odgovor na to pitanje. Osim toga, otkriva nešto i o sebi.

“Dan nakon grupne terapije, Magnolija je otpuštena iz bolnice, a ja sam je slučajno video dok je u bolničkom hodniku čekala pored prozora blizu apoteke za pacijente.

Osim njene majušne čipkane kape i plavog vezenog prekrivača koji joj je prekrivao noge u invalidskim kolicima, izgledala je sasvim obično – umorno, zapušteno, neprimetno među pacijentima ispred i iza nje.

Klimnuo sam joj, ali me nije prepoznala, te sam nastavio svojim putem.

Nekoliko trenutaka kasnije, predomislio sam se i vratio da je potražim.”

4. Sedam lekcija na višem nivou o terapiji žalosti

Ovo je najduža priča u knjizi i opisuje susrete tokom četvorogodišne psihoterapije sa prijateljicom svojih dobrih prijatelja, koja je rano ostala bez najbližih, a povod za pojavljivanje kod Jaloma na terapiji bila je smrt njenog muža koja ju je pogodila do srži.

Da li će Jalom uspjeti da joj pomogne u procesu tugovanja i čemu ga je to ona naučila?

Osim o procesu tugovanja, mnogo ćete saznati i o samom procesu psihoterapije, i koliko je važan odnos i veza na relaciji psihoterapeut – klijent.

Zanimljivo u vezi ove priče je da je klijentica sama tražila da Jalom njenu priču predstavi javnosti, ne samo kako bi pomogla drugima koji tuguju, već kako bi i drugi psihoterapeuti mogli naučiti iz njenog slučaja šta je ono što je potrebno klijentu koji tuguje.

“Tražila sam samo jedno: da ostaneš sa mnom i da pristaneš da izlažeš sebe smrtonosnoj radijaciji koja je isijavala iz mene.

To je bio tvoj zadatak. Generalno, terapeuti to ne razumeju.

Niko sem tebe ne bi to umeo. Ni moji prijatelji nisu uspeli da ostanu uz mene.

Bili su suviše zaokupirani tugovanjem za Džekom, ili su se distancirali ili su zakopavali strah pd svoje sopstvene smrti, ili su zahtevali – zaista zahtevali da se osećam bolje posle prve godine.”

5. Dvostruko otkriće

Pretposlednja i poslednja priča su sastavljene, od istinitog jezgra, ali oko kojeg su iskontruisani izmišljeni događaji i dijalozi. Više Jalom ne priča u prvom licu, već poslednje dvije priče ove knjige konstruiše doktora Laša koji nas vodi kroz seanse sa klijenticom koja je čula njegove snimljenje bilješke o njoj samoj.

Čula je kako je rekao da je dosadna, ali i privlačna i odlučuje da to iskoristi kako bi se poigrala sa svojim psihoterapeutom. Ipak, i uz to poigravanje i traženje od njega da prizna šta stvarno misli o njoj, ona uspijeva da primi pomoć koja joj je potrebna da napreduje.

A istovremeno, doktor Laš ostaje zapanjen uvidima koje njegova klijentica iskazuje na zajedničkim susretima i počinje vjerovati da je kontratransfer snažno uticao na njihov odnos što izlaže na grupnim susretima sa ostalim kolegama koji se bave ovom tematikom.

6. Mađarska priča o mačjoj kletvi

Ova priča me sa mačkom, kao ključnim likom u obrtu situacije podsjetila na “Majstora i Margaritu”, voljela bih čuti da li se nekome od čitalaca pričinilo isto.

Iako dobrim dijelom sci-fi priča, nosi važne pouke. Osim o tome kako izbjegavamo život zbog straha od smrti, što je u suštini – apsurdno, vjerujem da će vam se dopasti i moć pregovaranja koju je Jalom dodijelio doktoru Ernestu Lašu, koji je pokazao da i sa onim najkrutijim sagovornicima možemo pronaći način da komuniciramo.

Poslednja priča stvoriće utisak kao da čitate neku drugu knjigu, jer se potpuno razlikuje od svih ostalih, ali opet sa sobom nosi terapeutsko ispitivanje straha od smrti, navodeći riječi koje je izjavio psiholog Oto Renk: ” Mnogi odbijaju pozajmicu života, da bi izbjegli dug smrti”. Takoreći, umrijeće i onaj koji koristi život, a i onaj koji ne. Iako ove riječi mogu da zvuče surovo, njihovo shvatanje može znatno doprinijeti kvaliteti života.

“Dobro sam prikrio identitet svojih klijenata i poznanika koji se javljaju u ovim pričama. Neki od događaja desili su se veoma davno i mnogi likovi nisu među živima. Svi oni koji su mi ispričali svoje doživljaje ili snove pročitali su kako početni, tako i konačan rukopis ove knjige i ljubazno mi dali dozvolu za objavljivanje ovih priča.”

-Irvin D. Jalom

Autor: Irvin Jalom

Naziv knjige: Smisao života – priče o psihoterapiji

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad

Godina: 2014.

Cijena: 1595,00 RSD / 26 KM

21. January 2019.

Oporavak od tuge: Kako preboljeti smrt, razvod, gubitak…

Oporavak od tuge: Kako preboljeti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vjere… naziv je knjige autora Džona Džejmsa i Rasela Fridmana.

Knjiga je koncipirana tako da čitaoca vodi kroz sve faze oporavka od tuge, pritom, preporučujući da imate partnera u tom procesu, te opisujući vaše zajedničke zadatke na sastancima. Preporuka je da sastanci mogu trajati i do 2 sata i 30 minuta.

Prvi dio knjige nosi naziv Uviđanje problema, zatim Pripremanje za promjenu, Nalaženje rješenjai zadnji dio Više o izborima i drugim gubicima.

Ono što je izdvaja od drugih jeste činjenica da su sami autori doživjeli mnogo potresnih situacija u životu, te su vođeni svojim iskustvom odlučili da pomognu drugima.

Autor Džondoživio je smrt oca, brata i djeteta, razvod od svoje supruge i prošao je kroz pakao rata u Vijetnamu, a Raselje doživio smrt mnogih dragih ljudi, dva razvoda brakova, i bankrot.

Nakon što je Džonu preminulo dijete, pokrenuo je Institut za oporavak od tuge, a Rasel se pojavio na jednom od seminara koje je on držao, nakon drugog razvoda koji ga je ispunio tugom.

Nakon što je tada shvatio da možda ipak postoji rješenje za njegovu bol, prijavio se na Institut kao volonter, ni ne pomislivši da će jednog dana sa osnivačem izdati knjigu na temu razriješavanja od tuge.

ŠTA JE TO TUGA?

Skloni smo neprijatnim emocijama pripisivati negativno značenje, a one su zapravo putokazi. Tako stvari stoje i sa tugom. Ona je bolna i teška, oduzima energiju, ali ima funkciju.

Prema definiciji subjekt osjeća tugu ili žalost u situacijama u kojima procjenjuje da nepovratno gubi nešto što mu je vrijedno, za šta je emocionalno vezan. Žalost pomaže osobi da shvati koliko joj je bilo vrijedno ono što je izgubila, dovodeći je u vezu sa njenim sistemom vrijednosti. Funkcija osjećanja tuge, je da omogući subjektu da se emocionalno razveže od izgubljenog objekta, kako bi bio spreman za nova vezivanja. ( Milivojević Z.2007, ”Emocije, psihoterapija i razumijevanje emocija“)

TUGA: PROCES KOJI SE ZANEMARUJE I POGREŠNO SHVATA

Upravo je ovo naziv prvog poglavlja ove knjige i ne mogu biti saglasna sa njim više nego što jesam. Imamotendencijuda tugu izbjegavamo, potiskujemo, sakrivamo, odbacujemo, produbljujući na taj način agoniju i nama i našim bližnjima.

Tuga je ključna emocija u našem oporavku, a ne nešto što nam odmaže.

ZABUNA OKO ETAPA

Međutim, proces tugovanja uveliko je otežan, između ostalog i sa navođenjem faza tugovanja. Vjerovatno ste svi čuli za 5 etapa tugovanja koje je ustanovila dr Elizabet Kibler. Međutim, ono što većina ljudi ne uzima u obzir kada navode ove etape, jeste činjenica da je ona ustanovila emocionalne etape koje prolazi samrtnik nakon što mu dijagnostifikuju neizlječivo oboljenje.

Dakle, ne možemo ovih 5 etapa generalizovati i pripisati svim gubicima, kao što ne možemo ni svim samrtnicima pripisati ovih 5 etapa. Sigurno je da se pojavljuju i da su izmješane, ali ne prolaze ih svi, niti istim redoslijedom, a neke od njih, kao što je poricanje, neki nikad ne osjete.

A te etape su: poricanje, ljutnja, pogađanje, depresija i prihvatanje.

Zapamtite da je ovo generalizacija,a najuobičajenije reakcije tugujućeg su gubitak energije, obamrlost, poremećeni obrasci spavanja i jedenja, te neočekivani naleti snažnih emocija.

NAUČILI SU NAS KAKO DA STIČEMO, ALI NE I ŠTA DA URADIMO KADA GUBIMO

Kako rastemo, glavni naglasak je na uspješnosti, postignućima i učenju, ali niko nas ne uči kako se nositi sa gubitkom, šta sa emocijama koje tada navru.

“Gubitak je neizbježan. Ponekad je gubitak čak i predvidiv. Uprkos ovim istinama, ne dobijamo nikakvu formalnu obuku o tome kako da reagujemo na događaje koji će se zagarantovano desiti i zasigurno nam zadati bol i stvoriti pometnju. Čak nam se i savjetuje da ne učimo kako da izađemo na kraj sa gubitkom ili makar da ne pričamo o njemu: Šta je bilo – bilo je. Moraš da nastaviš dalje. Ne opterećuj druge svojim osjećanjima. Spisak se nastavlja unedogled.

Zapravo, bilo bi nam bolje da ne znamo ništa o izlaženju na kraj sa tugom, nego što se služimo onim što trenutno znamo. Dok budete čitali ovu knjigu učićete nove ideje i upražnjavati ih. To je neophodno za prevazilaženje duševnog bola uzrokovanog gubitkom. Pošto pročitate ovu knjigu, imaćete mnogo bolje navike za izlaženje na kraj sa svakim gubitkom ili razočarenjem koje vas zadesi u životu.”

SVE ŠTO SU NAS NAUČILI O IZLAŽENJU NA KRAJ SA TUGOM JESU MITOVI

Prolazeći kroz sopstvene tužne događaje i prisjećajući se tog vremena, autori su izdvojili 6 najčešćih rečenica koje nam drugi upućuju, a koje nam ne pomažu u procesu oporavka.

“Džona, Rasela i vjerovatno moge od vas su poslali u život sa nekoliko dezinformacija o nošenju sa gubitkom . Evo 6 onih koje smo do sada ustanovili:

1.Ne tuguj

2.Zamijeni izgubljeno

3.Žali sam

4.Samo joj daj vremena

5.Budi jak zbog drugih

6.Budi stalno uposlen

Koncept da vrijeme liječi sve rane, vjerovatno je odgovoran za više duševne patnje, nego ijedna druga pogrešna ideja u našem društvu. Strašno je to što je taj koncept laž. To je obmana koja se prenosi sa generacije na generaciju.

Pogrešna zamisao da će se, pošto prođe dovoljno vremena, nešto nekom čarolijom promijeniti, tako da ćemo ponovo biti dobro, potpuno je apsurdna.

Da naiđete na nekog sa slomljenom rukom, ne biste rekli: Samo joj daj vremena. Isto kao što slomljene kosti treba pravilno namjestiti da bi zacijelile, tako moramo da se pobrinemo i za emotivno srce.” – navode autori

Svih 6 mitova se svode na potiskivanje neprijatnih emocija, drugi ljudi nam ih upućuju zato što ni sami ne znaju kako se nositi sa gubitkom, a osjećaju da treba nešto da kažu, jer onaj koji tuguje u svakome budi neprijatnost, te je bitno da nekako na nju reagujemo.

Uglavnom su zagrljaji saslušanje ono što najviše pomaže.

Drugi su nepripremljeni da nam pomognu da izađemo na kraj sa gubitkom, a najčešći razlozi za to su sledeći: ne znaju šta da kažu, boje se naših osjećanja, pokušavaju da promjene temu, pribjegavaju intelektualizaciji, ne čuju nas, ne žele da govore o smrti..

U drugom dijelu knjige, autori se bave odlukom čitaoca da se oporavi, navodeći:

“U djetinjstvu nismo mogli da mijenjamo postupke roditelja i drugih odraslih. Nekad nakon djetinjstva možda smo osvjestili događaje koji su se zbili prije nego što smo mi imali moć da ih izmjenimo. Moramo da preuzmemo odgovornost za svoju sadašnju reakciju na prošle događaje. U protivnom ćemo se zauvijek osjećati kao žrtve.

Dovoljno je loše što su nam se dogodile grozote. Postaje nehumano kada hranimo i ponovo stvaramo bol kroz vlastita sjećanja.Taj problem pojačava činjenica da nas nisu naučili ispravnim vještinama za prevazilaženje tuge, izazvane sjećanjima na davne događaje.”

Za početak oporavka u ovoj knjizi autori navode niz zadataka koje možete obavljati sa partnerom ili sami. Ipak, više preporučuju da imate još nekog u tom procesu, ali ne negiraju da je nemoguće i sam obaviti ove zadatke i proći kroz proces.

A neki od zadataka su sledeći:

1.pročitajte ponovo prvih 6 poglavlja knjige, zapišite sve što vas se dotiče

2.zapišite na papir 6 mitova o oporavku tuge, podvucite one koji se odnose na vas, dopišite one koji su vama govorenii kojim ste se vi vodili

3.preispitajte te mitove, koliko vam oni zapravo odmažu

4.utvrdite sredstva koja vam daju kratkoročan odušak( opijanje, prejedanje, kupovina..)

5.napravite grafikon istorije gubitka, od vašeg rođenja pa do danas

6.napravite grafikon odnosa sa izgubljenim, kada je odnos bio pozitivan, a kada negativan

7.podijelite taj odnos u 3 kategorije: izvinjenja, opraštanjai značajne emotivne izjave

8.napišite pismo razrješenja umjesto oproštajnog pisma

Ovo su isječci Džonovog pisma mlađem bratu, koji je umro 1969.godine:

“Dragi Denise,

Razmišljam o našem odnosu i otkrio sam šta sve imam da ti kažem.

Denise, izvinjavam se što sam bio tako grub prema tebi kad si mi pokvario luk i strijelu.

Denise, izvinjavam se što sam se ponašao kao strogi trener one godine kad si živio sa mnom u Kaliforniji.

Denise, izvinjavam se što sam se svađao s tobom zbog tvoje ženidbe.

Denise, opraštam ti što si mi slupao auto.

Denise, opraštam ti sve što si uradio kad si živio sa mnom u Kaliforniji, na primer, što nisi vodio računa o svojoj sobi, što nisi sipao gorivo u auto i što si pravio velike telefonske račune.

Denise, hoću da znaš koliko cijenim oproštajnu zabavu koju ste mi ti i Brus priredili. Hoću da znaš koliko mi je značilo kad si mi rekao da me voliš. Hvala ti.

Denise, hoću da znaš koliko sam se ponosio sa tobom.

Denise, hoću da znaš sve što bih ti rekao da sam znao da više nikad neću razgovarati sa tobom. Hoću da znaš koliko sam te volio. Hoću da znaš koliko sam se ponosio tvojom nevjerovatnom sposobnošću da samo uzmeš gitaru i odsviraš bilo koju pjesmu koju si tek čuo i koliko sam ti zavidio na tome. Hoću da znaš koliko sam se ponosio tvojim atletskim umijećem, posebno skokom s motkom.

Denise, hoću da znaš koliko sam bio tužan kad sam shvatio da više nisi tu da dijeliš život sa mnom. Volio bih da sam mogao da vidim kako bi izgledali tvoj porodični život i karijera. Tužan sam što nisi stigao da budeš stric mojoj djeci.

Denise, volim te, nedostaješ mi. .”

Ovo su isječci iz Raselovog pisma razrješenja bivšoj ženi Vivijen:

Draga Viv,

Razmišljam o našem odnosu i otkrio sam šta sve imam da ti kažem.

Viv, izvinjavam se što sam bio samovoljan.

Viv, izvinjavam se što te nisam slušao i što nisam čuo šta si pokušavala da mi kažeš.

Vivi, izvinjavam se što ti nikad nisam rekao koliko sam cijenio tvoje vrline i što ti nisam ukazao na sve pozitivne doprinose našem poslu. Hvala ti.

Viv, opraštam ti što mi nisi rekla šta se dešava sa tobom.

Viv, opraštam ti što nisi razumjela kako nisam spreman da imam djecu i što me nisi čekala.

Viv, opraštam ti način na koji si okončala naš odnos.

Viv, želim da znaš koliko sam se ponosio što me ljudi vide sa tobom.

Viv, želim da znaš kako sam uvjeren da si divna majka. I, s vremena na vrijeme sam tužan što ti i ja nismo stigli da budemo roditelji.”

Autori su se potrudili da na ovom putu čitalac dobije mnogo podrške i usmjerenja, opraštanju i izvinjavanju nekad treba više vremena, taj proces je – proces i on ponekad zahtijeva mnogo čišćenja i prisjećanja.

Kod nekog od vas se možda ne radi o gubitku osobe ili posla, to može biti izgubljeno djetinjstvo, sa roditeljima koji nisu bili spremni da budu roditelji i mnoge druge izgubljene prilike.

Autori navode svoje primjere kako bi vam olakšali proces, što ne znači da ako vaš gubitak nije tako bolan kao njihov, da za vas ne važe navedeni zadaci i preporuke.

” Da biste preboljeli emotivno nerazriješen gubitak, morate ga razriješiti.Razrješenje ne znači da ćete zaboraviti svoje voljene. Mi, zapravo, riješavamo svoj odnos prema bolu izazvanom gubitkom. Razrješavamo sve ono što je ostalo nerazriješeno kad se gubitak dogodio. Jedino što vas sada može spriječiti jeste strah da se ćete zaboraviti svoje voljene. To nije moguće.”

U završnoj riječi, autori navode:

“Znamo da će mnogi ljudi čitati ovu knjigu, uživati u njoj i izvući korist iz nje. Međutim, neće preduzeti aktivnosti oporavka. Počastvovani smo što ste pročitali i razumjeli ovu knjigu. Osjećali bismo se još bolje kad biste se vratili na početak i preduzeli aktivnosti oporavka, sa partnerom ili bez njega. Molimo vas da ne dopustite da vas iskustvo čitanja i razumijevanja ove knjige nagna na pomisao da ste postigli razrješenje. Razrješenje je rezultat akcije.”

Autori: Džon V. Džejms i Rasel Fridman

Naziv knjige: Oporavak od tuge: Kako preboljeti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vjere…

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad

Godina: 2017.

Cijena*: 1.485 din. / 29,90KM