Kako da kažete ne, a ipak stignete do da?

Ova knjiga autora Vilijama Jurija, svjetskog stručnjaka u oblasti pregovaranja, glavni fokus stavlja na unutrašnji proces koji se odvija u onome koji treba reći ne.

Zapravo, cilj je da vas osnaži da otrkijete svoje razloge zbog kojih želite reći ne nekom zahtjevu, kako da taj razlog izrazite, pritom nikog ne uvrijedite i ostanete dosljedni.

“Ne. Najmoćnija i najpotrebnija reč u svakom jeziku danas je ujedno i najdestruktvnija i mnogima najteža da se izgovori. Ipak, kada umemo pravilno da je koristimo, ova jedna reč ima moć da iz korena promeni naše živote nabolje.”

Knjiga je raspodijeljenja u 3 dijela, odnosno faze.

Prva faza nosi naziv PRIPREMITE SE, a obuhvata sledeće korake:

1.Otkrijte svoje Da:

“Verovatno najveća greška koju pravimo kad nekom govorimo ne jeste što počinjemo od Ne. Svoje Ne zasnivamo na tome protiv čega smo – ponašanja druge osobe ili njenog zahteva.

Pozitivno Ne zahteva da uradimo upravo suprotno i da zasnujemo svoje Ne na tome za šta jesmo.

Umesto da počnete od Ne, počnite od Da. Neka koren vašeg Ne bude dublje Da – jedno Da koje se zalaže za vaše suštinske vrednosti i ono što je zaista važno.

2. Osnažite svoje Ne:

“Nije lako reći Ne. Drugi može snažno da reaguje na vaše Ne.

Potrebno vam je samopouzdanje da biste se zauzeli za sebe kada se suočite sa ovom reakcijom.

Potrebna vam je moć da biste istrajali u svom Ne ako drugi odbije da ga uvaži. Ako verujete da u potpunosti zavisite od saradnje drugog postajete svojevrsni talac. Logično je da se osećate ljutito i uplašeno. Očajanje koje osećate može lako da vas navede da ugađate ili napadate.”

3.Poštovanjem dođite do Da:

“Drugi često shvata naše Ne kao lično odbacivanje. Možda to nije naša namera, ali drugi može u našem Ne da čuje implicitnu poruku – Nije me briga za tebe i tvoje interese.

Zapamtite da, kada govorite Ne, verovatno govorite drugome nešto što ne želi da čuje. Poštovanje pomaže drugome da bude prijemčiv za vašu poruku, umesto da je jednostavno odbaci.

Poštovanje može da umanji šanse za negativnu reakciju i poveća šanse za pozitivan ishod.

Što je moćnije Ne koje ćete saopštiti, to više poštovanja treba da ukažete.

Ovo je istinita priča koju sam čuo pre više godina, a koja, po mom mišljenju, najbolje oslikava poštovanje.

Teri Dobson, mladi Amerikanac koji živi u Japanu i uči aikido, japansku veštinu samoodbrane, jednog dana se našao u situaciji da kaže NE nečijem opasnom ponašanju:

“Voz je čangrljao i kloparao kroz predgrađa Tokija jednog pospanog prolećnog popodneva. Naš vagon je bio prilično prazan – nekoliko domaćica sa svojom decom, neki stariji ljudi koji idu u kupovinu. Odsutno sam zurio u jednolične kuće i prašnjave živice.

Na jednoj stanici su se vrata otvorila i iznenada je popodnevnu tišinu narušio čovek nasilno urlajući, nerazumljive psovke. Uteturao se u naš vagon. Nosio je radničko odelo i bio je krupan, pijan i prljav. Urlajući, zamahnuo je ka ženi koja je držala bebu. Udarac ju je bacio u krilo jednom starijem paru. Bilo je čudo što nije bila povređena.

Par je preplašeno poskočio i poleteo ka drugom kraju vagona. Radnik je pokušao da šutne u leđa ženu koja je bežala, ali je promašio i ona je odjurila na sigurno. Ovo je toliko razljutio pijanca da je zgrabio metalnu šipku u sredini vagona i pokušao da je iščupa iz ležišta. Video sam da mu je jedna šaka posečena i krvari. Voz je naglo krenuo, putnici su bili sleđeni od straha. Ustao sam.

Bio sam mlad tada, pre dvadesetak godina, i u prilično dobroj formi. Trenirao sam aikido dobrih osam sati svakog dana u protekle tri godine. Volim da se bacam i rvem se. Mislio sam da sam opasan. Problem je bio u tome što moje borilačke veštine nisu isprobane u borbi. Učenicima aikida nije dozvoljeno da se tuku.

“Aikido”, ponavljao je moj učitelj iznova i iznova, “veština je pomirenja. Ko god ima ideju da se tuče, prekinuo je svoju vezu sa univerzumom. Ako pokušavate da vladate nad ljudima, unapred ste poraženi. Mi učimo kako da rešimo sukob, a ne kako da ga započinjemo.”

Slušao sam njegove reči. Stvarno sam se trudio. Čak sam i prelazio ulicu kako bih izbegao čampire, bandu iz igraonica koja se motala oko stanice. Moje strpljenje me je uzdizalo. Osećao sam se i opasno i sveto. U dubini duše, ipak, želeo sam potpuno legitimnu priliku da zaštitim nevine tako što ću uništiti krivce.

“To je to”, pomislio sam ustajući. “Ljudi su u opasnosti i ako brzo ne uradim nešto, verovatno će biti povređenih.”

Spazivši me kako ustajem, pijanac je video priliku da koncentriše svoj bes. “Aha!”, režao je. “Stranac! Treba neko da te nauči japanskom bontonu!”

Blago sam se držao za rukohvat i pogledao ga zgađeno. Planirao sam da rastavim ovu budalu, ali on je morao da načini prvi potez. Želeo sam da bude besan, tako da sam se napućio i drsko mu poslao poljubac.

“U redu”, zauralo je. “Sa’š dobiti šta ti sleduje.” Pripremao se da jurne na mene.

Trenutak pre nego što je krenuo, neko je uzviknuo: “Hej!”
Paralo je uši. Sećam se koliko je veselo, poletno zvučalo – kao da ste prijatelj i vi uporno tražili nešto, i onda je on slučajno naleteo na to. “Hej!”

Okrenuo sam se ulevo, a pijanac se zavrteo udesno. Obojica smo zurili u malog, starog Japanca. Sigurno je imao više od sedamdeset godina ovaj sićušni gospodin koji je sedeo tu, besprekoran u svom kimonu. Na mene nije obraćao pažnju, ali je oduševljeno gledao u radnika, kao da želi da podeli s njim izuzetno značajnu tajnu.

“Dođi ‘vamo”, rekao je pomalo žargonski, dozivajući pijanca. “Dođi ‘vamo i pričaj sa mnom.” Blago mu je dao znak rukom.

Veliki čovjek ju je sledio kao da je bio na uzici. Ratoborno je stao ispred starca i dreknuo nadjačavajući čangrljanje točkova. “Zašto kog đavola da pričam s tobom?” Pijanac mi je sad bio okrenut leđima. Da je pomerio lakat za makar milimetar, ispeglao bih ga.

Starac je i dalje piljio u radnika.

“Šta s’ pio?”, pitao ga je, očiju svetlucavih od interesovanja.
“Pio sam sake”, urlao je radnik, “a i šta s’ to tebe tiče!”

Kapljice pljuvačke prskale su starca.

“U redu, to je divno”, rekao je starac, “zaista divno! Vidiš, i ja volim sake. Svake večeri moja žena i ja (ona ima sedamdeset šest godina, znaš) zagrejemo flašicu sakea i odnesemo je u baštu i sedimo na staroj drvenoj klupi. Gledamo kako Sunce zalazi i proveravamo kako je naše drvo persimona.

Moj pradeda posadio je to drvo i brinemo se da li će se oporaviti od onog grada što smo imali prošle godine. Naše drvo se dosta dobro drži, bolje nego što sam očekivao, posebno kad se uzme u obzir kvalitet zemlje. Prijatno je gledati ga kada uzmemo sake i izađemo da uživamo u večeri, čak i kada pada kiša!”

Starac je svetlucavih očiju pogledao radnika.

Dok se mučio da isprati šta mu starac govori, pijančev izraz lica je počeo da se smekšava. Pesnice mu više nisu bile toliko čvrsto stegnute.

“Jes’ “, rekao je, ” i ja volim persimone…” Glas mu je utihnuo.

“Da”, rekao je starac, smešeći se, ” a siguran sam i da imaš divnu ženu.”

“Ne”, odgovorio je radnik. “Umrla je.” Tiho, njišući se s pokretima voza, veliki čovek je počeo da jeca. “Nemam ženu, nemam kuću, nemam pos’o. Toliko se stidim.”

Suze su mu se kotrljale niz obraze, a grč očajanja potresao je njegovo telo.

Sada je na mene bio red. Stajao sam tamo u svojoj urednoj mladalačkoj naivnosti, sa svojim pravedničkim stavom “učinimo svet sigurnim u ime demokratije” i odjednom sam se osećao prljavije nego što je on bio.

Zatim je voz stigao na moju stanicu. Dok su se vrata otvarala, čuo sam starca kako cokće “Uh, uh”, rekao je, “to je stvarno velika nevolja. Sedi ovde i pričaj mi o tome.”

Okrenuo sam se da bacim poslednji pogled na ovaj prizor. Radnik je bio opružen na sedištu, glave u starčevom krilu. Starac ga je nežno mazio po štrokavoj, ućebanoj kosi.

Dok je voz odlazio, seo sam na klupu. Ono što sam želeo da postignem mišićima, starac je postigao ljubaznošću. Upravo sam video kako aikido izgleda u borbi i njegova suština bila je ljubav. Moraću da se posvetim ovoj umetnosti s potpuno drugačijim pristupom. Proći će još mnogo vremena pre nego što budem mogao da govorim o razrešavanju sukoba.”

Ova izuzetna priča prikazuje svakodnevnu mogućnost: neverovatnu moć poštovanja. Stari gospodin je upotrebio nekoliko uobičajenih gestova poštovanja – obraćao je pažnju, saslušao, uvažavao – i na taj način razoružao opasnog pojedinca i rekao NE nasilju. Ista moć poštovanja dostupna je i nama.

Poštovanje je pozitivan stav koji svako od nas može da izabere da usvoji u bilo kom trenutku. Počinje samopoštovanjem.”

Druga faza nosi naziv SPROVEDITE:

1.Izrazite svoje Da:

“Saopštavanje pozitivnog Ne jeste suština procesa, a zahteva veštinu i taktičnost. Počinje afirmacijom (Da!), sledi postavljanje granice (Ne) i završava se predlogom (Da?).

Zamislite, na primer, da odbijate poziv da govorite u organizaciji u lokalnoj zajednici:

Drago mi je što ste se javili i što čujem da centar obavlja odličan posao. Iz porodičnih razloga ne preuzimam nikakve dodatne obaveze u ovom periodu. Iduće godine, ako još budete zainteresovani, biće mi drago da razmotrim vašu ponudu. Hvala što ste me se setili.

Nakon početnog prihvatanja i ukazivanja poštovanja, počinjete svoje pozitivno Ne izražavanjem Da! vašim interesima ( porodica). Nakon toga izražavate Ne kao činjenicu koja ne znači odbacivanje davanjem predloga u vidu alternativnog rešenja.

Završavate kao što ste i počeli, pokazivanjem poštovanja.”

2. Zauzimite se za svoje Ne:

“U životu je neophodno govoriti Ne. Svaka živa ćelija ima membranu koja propušta određene hranljive materije, a odbija druge.

Svakom živom organizmu su potrebne takve granice da se zaštiti.

Da bi preživeli i napredovali, svako ljudsko biće i svaka organizacija moraju da budu sposobni da kažu Ne svemu što ugrožava njihovu bezbednost, dostojanstvo i integritet.

Jedna od opcija je da se koncentrišete na početno i završno Da, pri čemu Ne ostaje neizrečeno. Druga opcija je da preformulišete svoje Ne kao Da. Umjesto – Nema igranja dok ne dovršiš domaći, možete svom detetu da kažete – Možeš da se igraš čim završiš domaći.

3.Predložite Da

“Razmotrimo značajnu prekretnicu u Pokretu za građanska prava.

U Nešvilu u toku zime i proleća 1960. studenti crnci su sedeli za barskim stolovima u lokalnim robnim kućama, što je do tada bilo dozvoljeno samo belcima. Nakon što je u domu jednog od vodećih crnih advokata eksplodirala bomba, i zamalo njega i njegovu porodicu koštala života, stotine studenata i građana su neplanirano započeli protestnu šetnju ka gradskoj sudnici.

Tu su se, na stepenicama suda, demonstranti suočili s gradonačelnikom Benom Vestom. Maldi crni sveštenik je ljutito prekorio gradonačelnika Vesta. Vest se vatreno branio.

Zatim se dvadesetogodišnja crnkinja Dajen Neš umešala postavljajući pitanje.

Pitala je gradonačelnika da li misli da je pogrešno diskriminisati nekoga samo na osnovu rase ili boje njihove kože. Vest je odgovorio rekavši da ne može da se saglasi sa tim da je moralno ispravno da im neko proda robu i da odbije da ih usluži.

Dajen je zatim pitala da li on misli da sedenje u barovima treba da bude dozvoljeno svima. Vest je oklevao i izbegavao odgovor, ali ona je bila uporna – Dobro, gradonačelniče, da li predlažete da sedenje u barovima bude dozvoljeno svima? 

Kada je Vest rekao – Da, masa je odmah počela da aplaudira i demonstranti nisu mogli da se suzdrže da ne zagrle gradonačelnika.

Iako su se svi drugi zaustavili na tome da kažu Ne gradonačelniku, Dajen Neš je načinila sledeći korak pozivajući ga da kaže Da. Otvorila je vrata i gradonačelnik je zakoračio kroz njih.”

Treća faza nosi naziv ISTRAJTE:

1.Ostanite dosljedni svom Da:

“Baš kao što je drveće snažno tokom oluje, savija se, ali se ne lomi, tako i mi moramo da pokažemo čvrstinu i fleksibilnost kada saopštavamo Ne nekome ko to ne želi da prihvati.

Nema većeg izazova kad govorite Ne nego kad morate da izađete na kraj s reakcijom drugog. Tako je lako popustiti ili napasti – uzvratiti reagovanjem na reagovanje. Ali nije neophodno.2

2. Naglasite svoje Ne:

“Pozitivno Ne povlači jasnu crtu, stvarajući novu stvarnost koju drugi mora da poštuje. Na početku im može biti teško da prihvate tu stvarnost i mogu da ignorišu vaše Ne ili da pokušaju da vas nateraju da popustite. Iako ćete tada možda biti u iskušenju da se predate ili uzvratite protivnapadom, takvo ponašanje će samo odvući drugome pažnju od novonastale stvarnosti.

Alternativa je da na otpor uzvratite upornošću. Naglasite svoje Ne pomoću pozitivne moći. Smatrajte da je vaš zadatak da pomoću pozitivne moći pomognete drugom da prihvati novu stvarnost.”

3.Pregovarajte do Da:

“Vrijeme je da požnjete ono na čemu ste vredno radili. Jer cilj nije samo reći Ne, nego reći Ne a ipak doći do Da.

Način na koji kažemo Ne ponekad deluje zanemarljivo, ali vremenom može da ima značajnu ulogu u našim životima, u životu ljudi oko nas, pa čak i u svetu.

Kada na pozitivan način kažemo Ne, mi sebe nagrađujemo. Stvaramo vreme i prostor za ono što želimo. Štitimo ono što nam je važno. Menjamo okolnosti nabolje, a pritom čuvamo prijatelje, kolege i klijente.

Ukratko, ostajemo dosljedni sebi.”

Autor: Vilijam Juri

Naziv knjige: Moć pozitivnog Ne

Izdavač: Psihopolis institut, Novi Sad

Godina: 2013.

Cijena: 1100,00 RSD / 19 KM