Depresija počinje gubitkom, ali ne pokreće je svaki gubitak, već onaj za koji osoba procijeni da bez njega ne vrijedi, da je sadašnjost besmislena, a budućnost crna
Njeni glavni “motori” su samokritičnost, ruminacija i perfekcionizam.
O simptomima depresije možete više saznati iz ovog videa.
Željela sam da proširim svjesnost o tome šta još više odmaže depresivnoj osobi, pa sam na Fejsbuk stranici i Instagramu postavila sledeća pitanja:
Ukoliko ste patili ili patite od depresije, koji postupci drugih su vam još više otežavali?
Šta su drugi govorili, što vam je još ustvari odmagalo?
Šta vam ne prija da čujete od drugih koji vam žele pomoći dok ste depresivni?
Poruke su povjerljive, što znači da je privatnost pošiljatelja sačuvana.
Ovo su neke od poruka koje sam dobila. Nadam se da ćete kroz ovaj tekst uvidjeti ukoliko griješite u svom pristupu prema nekome ko pati od depresije.
1. Dobijao sam odgovore kako je to sve samo u mojoj glavi,da gubim vreme sa psihologijom i da je to glupost, neki su mi govorili kako su oni stalno zauzeti nečim pa nemaju vremena za depresiju, a u firmi u kojoj radim mi preti otkaz jer sam na bolovanju trenutno i bio sam kod specijaliste.
Ljudi do te mere izkazuju nerazumevanje da sam i sam počeo da sumnjam da ja sve to možda umišljam.
2. Ja sam osoba koja boluje od depresije godinama. Konstatovana mi je u babinjama, kao postporođajna depresija. Ali, godinama se borim sa njom i bila sam na raznim lekovima.
I uvijek korak do bolničkog lečenja. Ali to sam nekako do sada uspijevala izbjeći.
Najteže što su mi ljudi govorili pa čak i bliski da bi mi pomogli su tipa …to je do mene, moram se trgnuti , to sam umislila, od nekih sam čak dobijala kritike kako tako mlada osoba može upasti u depresiju, da ja nemam volje i želje da mi bude bolje.
Ja to nisam željela, i jednostavno nisam mogla ljudima više govoriti da je to jače od mene i da se ja borim. Pijem ljekove i pokušavam da pomognem dosta sebi.
Samo smatram da mnogi ljudi ne shvataju šta je zapravo depresija i govore olako o tome i to pogotovo oni ljudi koji se nikad sa tim nisu borili.
3. Jedna od najgorih stvari, dok prolazim kroz depresiju mi je čuveno “moraš”. “Moraš da budeš pozitivna, mlada si.”, “Moraš da se pokreneš, proći će ti život ni u čemu.”
Svako njihovo moraš u meni ubije dodatno i ono malo energije što bude.
Jedan od najgorih postupaka drugih je što misle da depresivna osoba nije svesna svog stanja i pokušavaju nekim “nasilnim pozitivizmom” da nas “poprave”.
4. Mislila sam da će ljudi imati više razumijevanja, suosjećanja i strpljenja.
Šta mi je odmoglo?
Recimo šablonski odgovori biće bolje, ima i gore, šta će ti lijekovi i ono poznato sve je to u tvojoj glavi. Liječim se od maja, podijelila sam svoju bol s bliskim ljudima.
Udebljala sam se u toku liječenja, niko nije shvatao da je sve povezano, vršili su pritisak kako trebam paziti šta jedem. Neki su otišli korak dalje, pa su tražili lijekove da se i oni smire..
Pa sve do toga da sam luda, jer idem psihijatru.
Željela bih naglasiti da je moje stanje nekom poslužilo da “zbija” šale na moj račun.
Ponekad nemam snage za određene aktivnosti, ali me tjeraju da ih radim.. Tjeraju iz ljubavi, ali ne razumiju da nekad ne mogu biti na nogama koliko i oni.
Društvo nema dovoljno znanja o depresiji, zato je i prisutno mišljenje da je sve u našoj glavi i slično.
Mi trebamo razumijevanje, zagrljaj i ljubav.
5. Šta je mene dodatno opterećivalo: “proći će “, “pusti, nemoj da se sekiraš“, “ignoriši “, “nije vrijedno”.
6. Da treba da prestanem da koristim lekove (antidepresive) i da moram da se oraspoložim.
7. Najviše me pogađa to što su ljudi koji su rekli da su uz mene – vremenom počeli da izmiču.
8. “Bezobrazna si jer nećeš da izađeš”. Ne shvataju kako je kad si u sred epizode.
9. “To će proći, to je samo faza”, “samo budi srećna, nije toliko teško” i slični komentari.
10. “Imaš dobar život, dobru platu, nemaš razloga da budeš takav, ne glumi, budi normalan.”
11.” Ništa ti ne fali u životu, mlada si, zdrava, zaposlena. Nemaš razloga da budeš depresivna.”
12. Da sam lenja i da je svima teško.
Ovakvi komentari, ODMAŽU, jer stvaraju osjećaj krivice i samoprezira kod onoga koji pati. Ukoliko ne razumijete šta je depresija, budite obazrivi sa svojim riječima, ako želite biti od pomoći. Nekad je bolje ne reći ništa, pa tako pomoći, nego govoriti neke od ovih izjava.
Hvala svima koji su pisali i učinili da nastane ovaj članak. Hvala vam na ukazanom povjerenju i želji da podijelite sa mnom svoje iskustvo. Od srca sam zahvalna.
Jedan dan i druge priče o psihoterapiji, još jedno briljantno djelo svjetski poznatog psihoterapeuta Irvina Jaloma.
Ako ste zainteresovani kako izgleda psihoterapija, kako se ponašaju klijenti, a kako psihoterapet i kako psihoterapijska seansa može da izgleda i pomogne, u ovoj knjizi imaćete priliku da to doživite.
Ako ste u psihološkim vodama i želite da se odlučite za poziv psihoterapeuta, takođe, ova knjiga pruža iz prve ruke kako to izgleda i šta vas može očekivati.
Najvažnija poruka ove knjige jeste da nisu toliko važni tehnike i pristupi, već odnos između terapeuta i klijenta ovdje i sada na seansi.
U knjizi su prikazani Jalomovi klijenti i tok njihovih susreta i razrješenja onog što ih muči. Njih 10.
Napomena: Jalom je svakog od njih kontaktirao prije objavljivanja knjige i dobio dozvolu za objavu priča, ali je i izmjenio glavne podatke kako ih niko ne bi prepoznao.
Jedan dan i druge priče o psihoterapiji
“Najvažnija stvar koju ja, ili bilo koji drugi terapeut možemo da uradimo, jeste da pružimo autentičan odnos, blagotvoran za klijente, iz kojeg će oni uzimati ono što im je potrebno. Zavaravamo se ako mislimo da je faktor izlečenja neki određeni čin, bilo da je to interpretacija, predlog, imenovanje nečega ili umirivanje klijenta.” Irvin Jalom.
Jedan dan – sadržaj
1.Izlječenje na prevaru
Pol Endrjuz je pisac sa blokadom, ali da li mu baš sa blokadom treba pomoć ili možda ne?
“Doktore Jalome, želeo bih da me primate. Pročitao sam Vaš roman Kad je Niče plakao i pitam se da li biste bili voljni da radite sa kolegom piscem koji ima blokadu. Pol Endrjuz;
Nema sumnje da je Pol Endrjuz svojim imejlom želeo da pobudi moje interesovanje. I uspelo mu je. Nikad ne bih odbio kolegu pisca. Što se tiče blokade, ja imam tu sreću da me takvo stvorenje nikad nije pohodilo i bio sam rad da mu pomognem da se izbori s njim.
Desetak dana kasnije, Pol je došao u zakazano vreme. Njegova pojava me je zapanjila.”
2.Kako biti stvaran?
Pravi rasplet ove priče pokazuje kako terapeut daje dozvolu klijentu da bude stvaran – tako što i on bude stvaran.
“Čarls, naočit poslovni čovek na položaju, imao je sve što treba iza sebe: stekao je najbolje obrazovanje na Andoveru, Harvardu i Harvardskoj poslovnoj školi; deda i otac su mu bili uspešni bankari, a majka mu je bila na čelu Upravnog odbora jednog eminentnog ženskog koledža.
I sve prave stvari oko sebe: stan u San Francisku s pogledom na panoramu od Golden Gejta do Bej Bridža, divnu, društveno angažovanu ženu, platu od nekoliko stotina hiljada dolara i jaguar XKE s pokretnim krovom.
I sve to sa 37 godina.
Ali, ipak, nije imao sve što treba u sebi. Gušile su ga sumnje u sebe, samooptuživanje i osećanje krivice, pa bi se uvek preznojio kada bi ugledao policijski auto pored puta.”
3. Arabeska
Nataša, bivša balerina, na prvu seansu je došla sa fotografijom koja će označiti tok terapijskog procesa.
“Teško mi je da opišem, ali nešto ozbiljno se dešava sa mnom. Došla sam da vidim Kaliforniju sa svojim mužem, Pavelom, i radili smo ono što uvek radimo prilikom tih poseta.
Ali, nekako, ovaj put nije bilo isto.
Ništa što se dešava, ne dopire do mene. Kao da oko sebe imam izolaciju, osećam se kao da to nsam ja ovde, da ne doživljavam ja ove stvari.”
4. Hvala ti, Moli
“Te večeri sam otišao do prostorije s kartotekom da pronađem zabeleške o Alvinu. Dok sam pregledao dosijee klijenata pomislio sam na sve duboke, često ohrabrujuće, ponekad tragične priče pohranjene u ovim dosijeima. Svaka od njih je podsećala na snažne drame u kojima su učestvovala dva lika, od kojih sam jedan bio ja, i bilo mi je teško da se oduprem ponovnom proživljavanju ovih starih, već zaboravljenih susreta.
Pronašao sam dosije Alvina Krosa u odeljku za 1982.godinu i, iako sam ga viđao samo dvanaest sastanaka, bila je to podeblja fascikla.
U to vreme, pre pojave kompjutera, dozvoljavao sam sebi luksuz da imam sekretaricu i diktirao sam joj duge, detaljne zabeleške nakon svake seanse.
Otvorio sam Alvinov dosije I počeo da čitam.
U roku od nekoliko minuta sve se vrlo brzo opredmetilo u mojoj glavi.
Alvin Kros, radiolog u bolnici Stanford, nazvao me je i zamolio da dođe na savetovanje u vezi s nekim ličnim problemima.”
5.Nemojte me ograđivati
“Da odmah pređem na stvar. Kao što sam spomenuo u imejlu, preselio sam se u Ferlon Ouks (dom za stara lica) pre godinu dana. Nakon što mi je umrla žena, prvo sam pokušao da vidim kako će mi ići kod kuće. Osamnaest meseci sam se trudio iz petnih žila, ali nisam mogao, čak ni sa svom pomoći u kući. Prosto je bilo suviše mnogo muke oko sve te kupovine, kuvanja, spremanja.
I bio sam prokleto usamljen.
Zato sam učinio taj potez.
Ali ni to ne funkcioniše.
Nije da imam nešto protiv Ferlon Ouksa. Dom je odličan. Ali ja jednostavno ne mogu da se adaptiram.”
6.Pokažite djeci da ste klasa
” -Kažite mi zašto ste stupili u kontakt sa mnom? Sa čim se sada borite?
Džastin je glasno uzdahnula, spustila ruke da joj vise i naslonila se nazad na stolicu. – Sa čim se ne borim? Toliko toga mi se događa.
Napravila je pauzu. Njena uznemirenost bila je očigledna.
-Pokušajte da uronite u to, Džastin. Ovde ste bezbedni.
Izgledala je preplašeno. Možda se još nije navikla da je oslovljavaju sa Džastin. Pogledala je pravo u mene. Pomislio sam da joj je malo ljudi u životu reklo da je bezbedna.
-Dobro.
Duboko je udahnula.
-Evo počeću od najteže stvari. Pre oko mesec dana su mi uklonili mladež sa stopalai izveštaj je govorio da je u pitanju melanom. ”
Jedan dan: nemojte me ograđivati
7. Morate se odreći nade u bolju prošlost
” Želim da ovo bude drugačije nego naše prethodno savetovanje. Ovog puta želim generalne opravke.
Šezdeseti rođendan se bliži i nameravam da promenim život.
To su bile Saline uvodne reči. Lepa, otvorena žena, uvek me je gledala pravo u oči i nije skretala pogled.
Na početku je spomenula prethodnu terapiju od pre šest godina, kada je zatražila četiri i samo četiri seanse koje bi joj pomogle da izađe na kraj sa produženom tugom za umrlim ocem.
Iako je to vreme koristila efikasno i u dubinu istraživala svoj burni odnos s roditeljima, osetio sam da postoji mnogo više toga čemu se morala pokloniti pažnja, ali Sali je bila rešena da istraje u svojoj odluci da dođe na samo četiri seanse.”
8.Nađite sebi svoju prokletu neizlječivu bolest: omaž Eli
“Dok sam bio na mesec dana dugom boravku na Havajima radi pisanja, bio sam šokiran primivši sledeći imejl od svoje klijentkinje Eli:
– Zdravo Irv,
Žao mi je što moram da se oprostim na ovaj način, a ne lično. Moji simptomi su se znatno pogoršali pre oko nedelju dana i odlučila sam da prođem kroz proces DPUHP (dobrovoljni prestanak uzimanja hrane i pića) kako bih što brže umrla i manje se mučila.
Ništa nisam pila 72 sata i trebalo bi (prema onome što sam pročitala i čula) da uskoro počnem da kopnim, a zatim i umrem najdalje za sledećih nekoliko nedelja.
Takođe sam prestala sa hemoterapijom.
Zbogom, Irv.”
9.Tri plakanja
“Iako sam je sreo samo jednom radi pojedinačne konsultacije pre mnogo godina, sat koji smo proveli zajedno ostao je jasno urezan u mom sećanju.
Divna, setna, prijatna žena, Helena, došla je da razgovaramo o njenom najboljem prijatelju Biliju i tri puta zaplakala u toku razgovora.
Bili, koji je umro tri meseca ranije, i dalje je značajno figurirao u njenom životu.
Njihovi svetovi su bili različiti – on je kružio gej svetom Sohoa, ona se sakrivala u petnaestogodišnjem buržoaskom braku – ali su bili prijatelji celoga života.
Upoznali su se u drugom razredu i živeli zajedno u svojim dvadesetim u komuni u Bruklinu.
Ona je bila siromašna, on bogat. Ona oprezna, on potpuno nesmotren. ”
10.Jedan dan
“Džarod je ušao u moju ordinaciju i teškim korakom se dovukao pravo do svoje stolice ne pozdravivši me. Prepremio sam se za ono što sledi.
Zureći u izdanke puzavice vistarije, rekao mi je: Irv, moram Vam nešto priznati.
Malo je oklevao, a onda se iznenada okrenuo prema meni da bi mi rekao: Ta žena, Ališa…sećate se da sam vam govorio o njoj?
-Ališa? Mnogo smo razgovarali o Moli, naravno, ali ne, ne sećam se Ališe. Podsetite me.
-Pa, postoji i ta druga žena, Ališa, i stvar je u tome što…uf…Ališa takođe misli da ću se njom oženiti.
-Opa, baš Vas I ne shvatam, Džarod, vratite malo film unazad i ispričajte mi sve što treba da znam.”
Jedan dan
Autor: Irvin D. Jalom;
Naziv knjige: Jedan dan i druge priče o psihoterapiji ;
Odvažno svoj je knjiga koje može i da se predstavi kao priručnik za ona vremena u kojima istupate iz sigurne zone na, kako sama autorka kaže, vjetrometinu.
Vjetrometina je ono polje u kojem istupamo da sačuvamo svoj integritet, po cijenu da se ne svidimo drugima, ali tada ćemo biti u miru sa sobom. Ovo istupanje je veoma teško. A sve zbog želje za pripadanjem. Međutim, autorka pravi razliku između pripadanja i prilagođavanja.
Brene Braun je licencirani master socijalni radnik, istraživač i profesor na Univerzitetu u Hjustonu, osnivač fondacije i počasni predsednik Hafington fondacije na Koledžu za socijalni rad.
Knjiga počinje autobiografskim pričama Brene, njenom odrastanju, selidbama, fakultetu i putu pronalaska sebe.
Pa tako na samom početku, ona opisuje kako se spremala za gostovanje kod Opre Vinfri, kada joj je stigla poruka od ćerke i već tu čitaoci dobijaju jednu od najvrijednijih pouka koju nosi ova knjiga.
“Sledećeg jutra, dok sam se oblačila za prvi susret s Oprom, kćerka mi je poslala poruku. Htela je da proveri da li sam potpisala i poslala u školu saglasnost za njenu ekskurziju. Pošto sam je umirila rekavši da jesam, sela sam na ivicu kreveta i borila se da ne zaplačem. Pomislila sam, meni treba saglasnost da ne budem tako ozbiljna i uplašena. Treba mi saglasnost da se danas lepo provedem.
Tada mi je sinula ideja. Osvrnula sam se oko sebe po sobi da proverim ne gleda li neko ono neverovatno smešno što nameravam da uradim.
Prišla sam pisaćem stolu, sela za njega i napisala sebi saglasnost na samolepljivu cedulju, koju sam izvukla iz torbe za laptop. Glasila je jednostavno: Saglasnost da budeš uzbuđena, luckasta i da se lepo provedeš.”
To je bila prva cedulja saglasnosti od više stotina koje sam sebi vremenom napisala. I dan-danas ih još pišem, a preporučujem ih svakome ko mi pruži pet minuta svog vremena da mu ispričam koliko je snažan ovaj metod osvešćivanja namere.
Deluje u potpunosti.
Odvažno svoj: sadržaj
Tada još nisam shvatala, ali iz ove perspektive gledano, te cedulje saglasnosti, koje sam sebi pisala, bile su, zapravo, pokušaj da pripadam sebi i nikome drugom.”
Prilikom ovog gostovanja kod Opre, Brene je upoznala Maju Andželou, kako sama navodi, jednu od najznačajnjih ličnosti tokom njenog odrastanja. Kada su razgovarale, Maja je rekla nešto što se Brene nije dopalo: Slobodni ste tek onda kada shvatite da nigdje ne pripadate – jer pripadate baš svugdje – baš nigde. Cijena je visoka. Nagrada je ogromna.
Nije joj se dopalo, jer je cijelog svog života tragala za pripadnošću, a sve vrijeme nigdje nije pripadala. Ovo ju je pogodilo, jer je Maja bila ličnost kojoj je vjerovala. Od tada, počela je da istražuje šta bi to moglo predstavljati i moglo bi se reći, da je cijela ova knjiga ustvari njen put ka razumijevanju ovih Majinih riječi, a jedan od glavnih pojmova u knjizi jeste vjetrometina.
Vjetrometina se odnosi na zastupanje sebe, hrabrost uprkos strahu, snaga da stojite sami u svojim odlukama uprkos odbacivanju i kritikama. Svako od vas može da se sjeti jednog takvog perioda.
Evo kako Brene opisuje vjetrometinu:
“Pripadati sebi u tolikoj meri da ste voljni da stojite sami jeste divljina – neukroćeno, nepredvidivo mesto gde ste usamljeni i tragate.
Ta posebna odvažnost, koja je potrebna da doživimo istinsko pripadanje, ne zahteva samo da se suočimo sa vetrometinom, već se radi o tome da mi sami postanemo ta vetrometina. Da srušimo zidove, da napustimo ideološke bunkere i da život crpimo iz svog divljeg srca, a ne iz sopstvenog jada.
Ne možemo očekivati da kroz ove zabiti idemo utabanim stazama. Biće nam potrebno da namerno budemo s ljudima koji su drugačiji od nas. Moraćemo da se prijavimo, pridružimo i sednemo za isti sto.
Istinsko pripadanje nije pasivno. Nije to ono pripadanje koje osetimo kada se jednostavno priključimo nekoj grupi. Nije ni uklapanje sa drugima ili dodvoravanje prosto zato što je tako bezbednije. To je praksa koja od nas zahteva da budemo ranjivi, da nam bude neprijatno, i da naučimo kako da budemo prisutni sa ljudima, a da pri tom ne žrtvujemo ono što jesmo.”
Jako je važno imati na umu, da ona pod vjetrometinom ne smatra da mi postanemo divlji i grubi, neukrotivi i nepristupačni. Pod vjetrometinom smatra zapravo da postanemo ranjivi, otvoreni, bliski, i da imamo povjerenja u druge ljude da su prosto to – ljudi, kao i mi. Što nije uvijek lako. Na ovom putu se ispriječe sve traume i loša iskustva, koji nas zadržavaju u svojoj sigurnosti.
Smatram da istupanje na vjetrometinu, ili postajanje iste, treba da se desi kada se nakon svega lošeg malo smirite, malo osnažite, a ne pošto – poto.
I onda, ko je vjetrometina? Onaj koji je srdačan, otvoren i svoj, a opet poziva i vas da pripadate sebi.
Poslednje poglavlje ustvari najbolje opisuje kako se postaje takav.
“Prvi put sam izraz “čvrsto s leđa, meko spreda” čula od Džoun Halifaks. Radile smo zajedno na jednom predavanju u Institutu Omega u Njujorku – jednom od mojih omiljenih mesta.
Moram priznati da sam pomalo imala tremu što ću se upoznati sa dr Halifaks.
Ona je budistički učitelj, zen sveštenica, antropološkinja i autorka nekoliko knjiga.
Tokom mog istraživanja za ovu knjigu, stalno mi se vraćala ova metafora. Ako hoćemo da svakodnevno praktikujemo istinsku povezanost, moraćemo biti čvrsti s leđa i meki spreda.”
Kako ja to ustvari doživljavam? Čvrsto s leđa znači da imamo samopouzdanja i vjerujemo u sebe, da smo oslonac i snaga, a meko spreda – da ustvari vjerujemo drugima, da ih pozovemo da budu otvoreni, iskreni i da smo pritom njegujući prema njima. Ovo nikako ne znači da ste naivni, već da ste upravo ranjivi, a istovremeno moćni i snažni, jer istupate i bivate autentični.
Autor: Brene Braun;
Naziv knjige: Odvažno svoj, kako se istinski povezati sa drugima a ostati svoj;
Tipovi ličnosti: razumijevanje ličnosti u psihoterapiji i savjetovanju na 512 stranica objašnjava 6 tipova ličnosti.
Autori Ven Džoins i In Stjuart su psiholozi i psihoterapeuti koji iza sebe imaju i druge knjige iz oblasti transakcione analize.
Iako namjenjena prvenstveno stručnjacima u oblasti mentalnog zdravlja, svakome lako razumljiv jezik transakcione analize omogućava da ova knjiga bude zanimljiv vodič svakome ko želi da bolje razumije ljude i njihova ponašanja.
Osnovna postavka u ovoj knjizi jeste Verov niz.
” Svaka osoba ima jedno određeno područje u kojem najradije ostvaruje početni kontakt i u koje ulaže najviše energije. Ver to područje zove otvorena vrata.
Kada se kontakt uspostavi kroz otvorena vrata, osoba će biti spremna da se prebaci na drugo područje kontakta: to su njena ciljna vrata.
To je područje koje osoba treba da integriše kako bi ostvarila promenu u terapiji.
Treće područje zove se vrata zamka.
To je područje u kojem osoba ima najviše odbrana i u kojem će se stoga najverovatnije “zaglaviti” ako mu se pristupi isuviše rano.
Redosled područja koja predstavljaju troja vrata drukčiji je kod svake adaptacije.
Na primer, kod osobe čija je glavna adaptacija briljantni skeptik, otvorena vrata su mišljenje, ciljna vrata su osećanja, a vrata zamka su ponašanje.”
Ukratko, svakoj osobi se može pristupiti različito, započinjući temu o njenim osjećanjima, mišljenju ili ponašanju.
U zavisnosti od adaptacije ličnosti, naučićete kojem tipu je okej pristupiti kroz njegovo mišljenje, a kojem to nikako nisu otvorena vrata, već vrata zamka. Vrata znamka znače da će osoba blokirati dalju komunikaciju na datu temu.
Nazive ovih 6 adaptacija autor je izveo iz psihijatrijskih naziva, što ne znači da adaptacije predstavljaju zdravlje ili patologiju.
One predstavljaju adaptivni stil osobe.
Svaki naziv adaptacije obuhvata i pozitivne i negativne aspekte te adaptacije, kao što ćete vidjeti, u zagradi su navedeni negativni aspekti.
Svako može imati dvije ili više kombinacija ovih adaptacija, ali najčešće su to dvije.
Jedna adaptacija je za predstavljanje, a druga je za preživljavanje.
Kojih je to šest adaptacija ličnosti predstavljeno u ovoj knjizi?
Tipovi ličnosti
1.Entuzijastični hiperreaktor (histrionik)
“Osobe sa ovom adaptacijom su entuzijasti, zabavni i prijatni za društvo. Oni imaju mnogo energije i veoma su kreativni. Dobri su domaćini i obično glavni zabavljači. Odlični su u susretima s javnošću i u zabavljanju. Vole da povezuju i komuniciraju s ljudima i da im pomažu da se osećaju dobro.
Entuzijasti hiperreaktori vole da budu u centru pažnje i skloni su da pažnju izjednačavaju s ljubavlju.
Problem kod entuzijastičnih hiperreaktora je u tome što su skloni preteranom emocionalnom reagovanju. Takođe su dramatični, traže pažnju i zavodljivi su. Mogu biti nezreli, egocentrični i sujetni. Kada drugi ne obraćaju pažnju na njih, osećaju se nevoljenim i nevažnim. Ako ih ljudi kritikuju uznemire se.
Za entuzijastične hiperreaktore realnost je ono što osećaju.
Oni često pokušavaju da izvedu “geografsko izlečenje” tako što beže od problematičnih situacija.
Histrionici najviše energije ulažu u osećanja (to su njihova ciljna vrata). Ono što kod njih najbolje prolazi jeste negujući pristup. Jedna od stvari koja im je najvažnija jeste da druga osoba vodi računa o njihovim osećanjima.
Drugi način da pristupite kroz osećanja jeste da budete zabavni i razigrani, na šta će oni reagovati sa oduševljenjem.
Ljudi sa histrioničnom adaptacijom osećaju, ali osećaju površinski, a ne dubinski.
Ponašanje je njihova vrata zamka, oblast u kojoj imaju najveće odbrane. Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste “Ugađaj drugima” i oni već daju sve od sebe da to i urade.
Ako kiritkujete njihovo ponašanje, oni se osećaju kao da vam ne udovoljavaju i ubrzo osećaju da nisu OK.
Histrionici treba da nauče da, samo zato što se nešto čini istinitim, to ne mora da znači da je to zaista tačno, i da ne mogu da učine da se nešto desi samim tim što imaju neko osećanje.
Stvar koja je njima bila potrebna, a nisu je dobili jesu stroukovi (priznanja) za njihovo mišljenje i postignuća.
Dobijali su pažnju zato što su bili slatki i zabavni, ali ne i za mišljenje i postignuća. Dobijali su pažnju zato što su bili slatki i zabavni, ali ne i za mišljenje i delovanje, što znači da su njihovo mišljenje i postignuće često bili otpisivani.
Entuzijastični hiperreaktori su takođe skloni da kriju svoj bes iz straha da ne povrede drugu osobu koja bi ih onda mogla odbaciti.
Osobe sa ovom adaptacijom običnu prikrivaju svoj bes osećanjima anksioznosti, tuge i zbunjenosti. ”
2.Odgovorni radoholičar (opsesivno – kompulzivan)
“Odgovorni radoholičari su stubovi društva. Oblače se neupadljivo i teže da izgledaju savršeno. To su uzorni građani i teže da sve urade kako treba.
Problem kod odgovornih radoholičara je to što imaju poteškoća da uživaju u onome što su postigli, jer ne dozvoljavaju sebi da se opuste i zabave. Oni su perfekcionisti, preterano inhibirani, preterano savesni i preterano odgovorni.
Odgovorni radoholičari su anksiozni ako nemaju nešto stalno da rade. Imaju preterano strogu savest i sami sebi su najgori kritičari.
Da bi smanjili anksioznost, primenjuju male rituale kao što je brojanje ili rađenje stvari odreženim redosledom. Pokušavaju da budu dobri dečaci i devojčice, kako su ih učili u detinjstvu.
Isto tako od drugih očekuju savršenstvo kakvo očekuju i od sebe, i umeju da budu prilično kritični kada drugi ne ispunjavaju njihove standarde
Nekim ljudima su dosadni zato što su preterano usredsređeni na posao i ne dozvoljavaju sebi da se igraju.
Ljudi sa opsesivno-kompulzivnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz mišljenje. To su njihova otvorena vrata.
Često razmišljaju o svemu i svačemu samo ne o onom što bi rešilo problem koji imaju.Ako ih navedete da se usredsrede na svoja osećanja dok razmišljaju, počeće da misle “dubinski”.
Ponašanje je njihova vrata zamka, mesto gde imaju najveće odbrane. Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste da budu savršeni, i oni već daju sve od sebe da to i budu. Ako kritikujete njihovo ponašanje, oni se osećaju kao da nisu savšreni i ubrzo osećaju da nisu OK.
Odgovorni radoholičari treba da shvate koliko su prezahtevni prema sebi i da daju Detetu u sebi prostora da se igra i uživa u životu.”
Koji si tip ličnosti ?
3.Briljantni skeptik (paranoidan)
Osobe sa ovom adaptacijom često su ljudi koji najjasnije, najoštrije i najdetaljnije misle od svih ostalih. Oni žele da budu sigurni da rade pravu stvar kako se ne bi osramotili ili ponizili.
U početku će se najpre povući i iskoristiti vreme da odmere situaciju pre nego što deluju.
Problem kod briljantnih skeptika je što često pogrešno opažaju stimuluse, a ne proveravaju svoja opažanja već postupaju kao da su tačna.
U svojim obrascima mišljenja često su grandiozni i rigidni.
Imaju nerealna očekivanja od sebe, a uloga toga je da prikriju duboko usađena osećanja neodgovornosti i neadekvatnosti.
Hipersenzitivni su i u svom okruženju opažaju stimuluse koje drugi i ne opažaju.
Ljudi sa paranoidonom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz mišljenje, što su njihova otvorena vrata.
Ako želite da sa njima uspostavite efikasan kontakt, važno je da to uradite tako što ćete ih pozvati da misle, što su njihova otvorena vrata.
Briljantni skeptici misle pažljivo, zbog svoje hipersenzitivne, perceptivne prirode. Oprezno se ophode prema drugim ljudima i neće dozvoliti da ih neko prevari.
Skeptični su kada je ponašanje drugih u pitanju sve dok ne budu sigurni da im mogu verovati da će biti pouzdani i dosledni.
Često pogrešno protumače tuđe namere jer na druge projektuju sopstvenu nesigurnost.
Ako kritikujete njihovo ponašanje, oni ubrzo počnu da osećaju da nisu OK, postaju još sumnjičaviji i njihove zablude rastu.
Oni se strašno boje da ih neko ne iznenadi nepripremljene i čine sve što znaju kako bi to sprečili.
Provjerite koji ste tip ličnosti
4.Kreativni sanjar (šizoidan)
“Osobe sa šizoidnom adaptacijom veoma su osetljivi, ljubazni i brižni ljudi koji drugima pružaju podršku. Prijatni su i lepo je biti u njihovom društvu.
Mnogi umetnici, pesnici, dramaturzi i pronalazači imaju ovu adaptaciju. Takve ljude privlači i nauka, religija, filozofija.
Skloni su dubojim razmišljanjima i uživaju da traže odgovore na suštinska životna pitanja.
Oni više vole da se druže s ljudima pojedinačno tako da mogu da ostvare dubok odnos. Oblačenje, materijalne stvari i udešavanje im nisu naročito važni. Često imaju neki element ekscentričnosti, vole da nose šešire, bradu ili odeću starinskog kroja.
Problem kod kreativnih sanjara je što se mogu preterano prepustiti sanjarenju umesto da svoje razmišljanje sprovode u delo.
Često su odrastali u situacijama gde je bilo mnogo haosa i/ili su im se roditelji ponašali kao da su preplavljeni.
Naučili su da pružaju podršku drugim ljudima, ali da ignorišu sopstvene potrebe.
Kreativni sanjari ne vole ćaskanje. Oni žele da se iz povlačenja prebace na bliskost i da preskoče sve što je između to dvoje. U svojim značajnim vezama često očekuju od partnera da im ispuni potrebe koje im roditelji nisu ispunili, pa zato često zasnivaju zavisničke odnose.
Ljudi sa šizoidnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje. To su njihova otvorena vrata.
Osećanja su njihova vrata zamka, oblast u kojoj imaju najveće odbrane.
Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste da budu jaki, da nemaju nikakva osećanja niti potrebe, i oni već daju sve od sebe da to budu.
U detinjstvu su bili zanemareni i veruju da ni ne bi imali potrebe da su stvarno bili OK.
5. Razigrani antagonista (pasivno-agresivan)
“Ljudi sa pasivno-agresivnom adaptacijom imaju mnogo razigrane energije i vole da se zabavljaju.
Takođe su odani prijatelji. Umeju da uoče kada u nekoj situaciji nešto nije uredu i obično prvi na to ukažu. Oni su odlični detektivi, kritičari i novinari istraživači.
Često se dure kada drugi ne rade ono što oni žele.
Ljudi se u njihovom prisustvu ponekad osećaju neprijatno jer oni često odaju utisak kao da neko ne radi ono što bi trebalo.
Problem kod razigranih antagonista je to što su skloni da se opiru bilo kakvom usmeravanju od strane drugih ljudi. Kao deca bili su preterano kontrolisani i kao da imaju izbačenu antenu da osete bilo šta što iole liči na kontrolu od strane drugih.
Razigrani antagonisti su odani prijatelji, ali često imaju problem u odnosima jer su skloni da ulaze u borbe za moć.
Oni često žele da se o njima vodi briga, ali im je teško da direktno traže oni što žele;obično ne daju jasno do znanja koje su im želje,a onda se žale kada ne dobiju ono što žele.
Ljudi sa ovom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje, koje predstavlja njihova otvorena vrata.
Najviše energije ulažu u ponašanje, a ponašaju se agresivno pasivno. Ako želite da uspostavite efikasan kontakt s njima, važno je da to uradite kroz ponašanje, tako što ćete se prema njima ponašati razigrano.
Ako pokušate da direktno radite sa njihovim mišljenjem, brzo ćete se zaglaviti jer je mišljenje njihova vrata zamka.
Roditelji su ih preterano kontrolisali pokušavajući da ih nateraju da sve rade onako kako oni žele i ne prepoznajući da dete pokušava da razvije autonomiju.
6.Šarmantni manipulator (antisocijalan)
Ljudi sa ovom adaptacijom su šarmantne, harizmatične osobe. Često u društvu stvaraju mitove koje drugi slede.
To su ljudi koji od života žele sve.
Mnogi šarmantni manipulatori vole da se oblače tako da šokiraju, zavedu ili zadive druge.
Žene često nose providne bluze ili duboki dekolte.
Oni su u dilemi između bliskosti i slobode: Mogu biti blizak sa tobom, ako se odreknem svoje slobode i dozvolim ti da me kontrolišeš i iskoristiš. Možeš biti blizak sa mnom ako se odrekneš svoje slobode i dozvoliš mi da te kontrolišem i iskoristim.
Problem šarmantnih manipulatora je to što često pokušavaju da manipulišu drugima i da ih iskoriste čak i kada bi mogli da idu direktnim putem. Oni pokušavaju da zastraše i zavedu druge kako bi stekli prednost u nekoj situaciji.
Većinom su odrastali u takmičarskom okruženju i došli su do zaključka da svako radi za sebe.
Ljudi sa antisocijalnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje – to su njihova otvorena vrata.
Ponašaju se aktivno agresivno.
Ako želite da uspostavite efikasan kontakt sa njima, važno je da to uradite u oblasti ponašanja, tako što ćete ih kroz igru konfontirati sa onim što rade.
Kod njih najbolje prolazi jednostavno otkriavnje njihovog “Mamca” (neiskrenosti) tako da se na humorističan način razotkrije šta oni u stvari rade.
Oni vole da budu uhvaćeni i intrigira ih kako kako ste uspeli da shvatite šta to oni rade.
Ako pokušate da radite direktno sa njihovim mišljenjem, nećete nikuda stići, to su njihova vrata zamka.”
Sadržaj
Kako je knjiga raspoređena?
Knjiga je raspoređena u 7 dijelova u kojima ćete se skroz detaljno upoznati sa svakom od adaptacija. I to tako što se u svakom dijelu ponavljaju informacije iz prethodnih dijelova, kako ne biste nešto zaboravili ili bili zbunjeni, s obzirom da je zaista mnogo informacija i karakteristika navedeno.
Ali to znači da ćete svaki put znati dokel ste stigli i nećete morati prelistavati knjigu kako biste se podsjetili nečeg, te da ćete po čitanju imati precizan uvid u svaku od adaptacija.
Prvi dio se bazira na kratkom pregledu svake od adaptacija i to su ovi dijelovi koje sam navela u prikazu.
Drugi dio se najviše bavi razvojnim uticajima strukturom ličnosti i i najvažnijim problemima koji se javljaju kod lične promjene osoba sa nekom od adaptacija.
Treći dio knjige je fokusiran na dijagnostifikovanje adaptacija ličnosti, odnosno prepoznavanje u praksi.
Četvrti dio se odnosi na upotrebu ovog modela adaptacija ličnosti u psihoterapiji i radu sa klijentima. U suštini, ovaj dio može da se iskoristi i za stvaranje bolje komunikacije za bilo koje područje rada kojim se bavite, npr.u firmi sa zaposlenima i ne mora striktno da se odnosi na terapijski rad.
Peti dio se odnosi na promjene, odnosno, usvajanje razvojnih zadataka koji su drugačiji za svaku adaptaciju.
Šesti dio se i dalje odnosi na psihoterapijski rad, a fokusiran je na planiranje tretmana.
Sedmi dio predstavlja opširne transkripte rada sa klijentima. U ovom dijelu se vidi kako je tekao rad po ovom programu sa klijentima koje su autori imali i kojima su pomagali da dođu do promjene upravo uz pomoć koncepata ove knjige.
Tipovi ličnosti: da li nekome pristupiti kroz mišljenje, ponašanje ili osjećanje?
Oporavak od tuge: Kako preboljeti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vjere… naziv je knjige autora Džona Džejmsa i Rasela Fridmana.
Knjiga je koncipirana tako da čitaoca vodi kroz sve faze oporavka od tuge, pritom, preporučujući da imate partnera u tom procesu, te opisujući vaše zajedničke zadatke na sastancima. Preporuka je da sastanci mogu trajati i do 2 sata i 30 minuta.
Prvi dio knjige nosi naziv Uviđanje problema, zatim Pripremanje za promjenu, Nalaženje rješenjai zadnji dio Više o izborima i drugim gubicima.
Ono što je izdvaja od drugih jeste činjenica da su sami autori doživjeli mnogo potresnih situacija u životu, te su vođeni svojim iskustvom odlučili da pomognu drugima.
Autor Džondoživio je smrt oca, brata i djeteta, razvod od svoje supruge i prošao je kroz pakao rata u Vijetnamu, a Raselje doživio smrt mnogih dragih ljudi, dva razvoda brakova, i bankrot.
Nakon što je Džonu preminulo dijete, pokrenuo je Institut za oporavak od tuge, a Rasel se pojavio na jednom od seminara koje je on držao, nakon drugog razvoda koji ga je ispunio tugom.
Nakon što je tada shvatio da možda ipak postoji rješenje za njegovu bol, prijavio se na Institut kao volonter, ni ne pomislivši da će jednog dana sa osnivačem izdati knjigu na temu razriješavanja od tuge.
Oporavak od tuge
ŠTA JE TO TUGA?
Skloni smo neprijatnim emocijama pripisivati negativno značenje, a one su zapravo putokazi. Tako stvari stoje i sa tugom. Ona je bolna i teška, oduzima energiju, ali ima funkciju.
Prema definiciji subjekt osjeća tugu ili žalost u situacijama u kojima procjenjuje da nepovratno gubi nešto što mu je vrijedno, za šta je emocionalno vezan. Žalost pomaže osobi da shvati koliko joj je bilo vrijedno ono što je izgubila, dovodeći je u vezu sa njenim sistemom vrijednosti. Funkcija osjećanja tuge, je da omogući subjektu da se emocionalno razveže od izgubljenog objekta, kako bi bio spreman za nova vezivanja. ( Milivojević Z.2007, ”Emocije, psihoterapija i razumijevanje emocija“)
TUGA: PROCES KOJI SE ZANEMARUJE I POGREŠNO SHVATA
Upravo je ovo naziv prvog poglavlja ove knjige i ne mogu biti saglasna sa njim više nego što jesam. Imamotendencijuda tugu izbjegavamo, potiskujemo, sakrivamo, odbacujemo, produbljujući na taj način agoniju i nama i našim bližnjima.
Tuga je ključna emocija u našem oporavku, a ne nešto što nam odmaže.
Kako preboljeti smrt, razvod, gubitak…
ZABUNA OKO ETAPA
Međutim, proces tugovanja uveliko je otežan, između ostalog i sa navođenjem faza tugovanja. Vjerovatno ste svi čuli za 5 etapa tugovanja koje je ustanovila dr Elizabet Kibler. Međutim, ono što većina ljudi ne uzima u obzir kada navode ove etape, jeste činjenica da je ona ustanovila emocionalne etape koje prolazi samrtnik nakon što mu dijagnostifikuju neizlječivo oboljenje.
Dakle, ne možemo ovih 5 etapa generalizovati i pripisati svim gubicima, kao što ne možemo ni svim samrtnicima pripisati ovih 5 etapa. Sigurno je da se pojavljuju i da su izmješane, ali ne prolaze ih svi, niti istim redoslijedom, a neke od njih, kao što je poricanje, neki nikad ne osjete.
A te etape su: poricanje, ljutnja, pogađanje, depresija i prihvatanje.
Zapamtite da je ovo generalizacija,a najuobičajenije reakcije tugujućeg su gubitak energije, obamrlost, poremećeni obrasci spavanja i jedenja, te neočekivani naleti snažnih emocija.
Kako preboljeti smrt, razvod, gubitak…
NAUČILI SU NAS KAKO DA STIČEMO, ALI NE I ŠTA DA URADIMO KADA GUBIMO
Kako rastemo, glavni naglasak je na uspješnosti, postignućima i učenju, ali niko nas ne uči kako se nositi sa gubitkom, šta sa emocijama koje tada navru.
“Gubitak je neizbježan. Ponekad je gubitak čak i predvidiv. Uprkos ovim istinama, ne dobijamo nikakvu formalnu obuku o tome kako da reagujemo na događaje koji će se zagarantovano desiti i zasigurno nam zadati bol i stvoriti pometnju. Čak nam se i savjetuje da ne učimo kako da izađemo na kraj sa gubitkom ili makar da ne pričamo o njemu: Šta je bilo – bilo je. Moraš da nastaviš dalje. Ne opterećuj druge svojim osjećanjima. Spisak se nastavlja unedogled.
Zapravo, bilo bi nam bolje da ne znamo ništa o izlaženju na kraj sa tugom, nego što se služimo onim što trenutno znamo. Dok budete čitali ovu knjigu učićete nove ideje i upražnjavati ih. To je neophodno za prevazilaženje duševnog bola uzrokovanog gubitkom. Pošto pročitate ovu knjigu, imaćete mnogo bolje navike za izlaženje na kraj sa svakim gubitkom ili razočarenjem koje vas zadesi u životu.”
SVE ŠTO SU NAS NAUČILI O IZLAŽENJU NA KRAJ SA TUGOM JESU MITOVI
Prolazeći kroz sopstvene tužne događaje i prisjećajući se tog vremena, autori su izdvojili 6 najčešćih rečenica koje nam drugi upućuju, a koje nam ne pomažu u procesu oporavka.
“Džona, Rasela i vjerovatno moge od vas su poslali u život sa nekoliko dezinformacija o nošenju sa gubitkom . Evo 6 onih koje smo do sada ustanovili:
1.Ne tuguj
2.Zamijeni izgubljeno
3.Žali sam
4.Samo joj daj vremena
5.Budi jak zbog drugih
6.Budi stalno uposlen
Koncept da vrijeme liječi sve rane, vjerovatno je odgovoran za više duševne patnje, nego ijedna druga pogrešna ideja u našem društvu. Strašno je to što je taj koncept laž. To je obmana koja se prenosi sa generacije na generaciju.
Pogrešna zamisao da će se, pošto prođe dovoljno vremena, nešto nekom čarolijom promijeniti, tako da ćemo ponovo biti dobro, potpuno je apsurdna.
Da naiđete na nekog sa slomljenom rukom, ne biste rekli: Samo joj daj vremena. Isto kao što slomljene kosti treba pravilno namjestiti da bi zacijelile, tako moramo da se pobrinemo i za emotivno srce.” – navode autori
Svih 6 mitova se svode na potiskivanje neprijatnih emocija, drugi ljudi nam ih upućuju zato što ni sami ne znaju kako se nositi sa gubitkom, a osjećaju da treba nešto da kažu, jer onaj koji tuguje u svakome budi neprijatnost, te je bitno da nekako na nju reagujemo.
Uglavnom su zagrljaji saslušanje ono što najviše pomaže.
Drugi su nepripremljeni da nam pomognu da izađemo na kraj sa gubitkom, a najčešći razlozi za to su sledeći: ne znaju šta da kažu, boje se naših osjećanja, pokušavaju da promjene temu, pribjegavaju intelektualizaciji, ne čuju nas, ne žele da govore o smrti..
U drugom dijelu knjige, autori se bave odlukom čitaoca da se oporavi, navodeći:
“U djetinjstvu nismo mogli da mijenjamo postupke roditelja i drugih odraslih. Nekad nakon djetinjstva možda smo osvjestili događaje koji su se zbili prije nego što smo mi imali moć da ih izmjenimo. Moramo da preuzmemo odgovornost za svoju sadašnju reakciju na prošle događaje. U protivnom ćemo se zauvijek osjećati kao žrtve.
Dovoljno je loše što su nam se dogodile grozote. Postaje nehumano kada hranimo i ponovo stvaramo bol kroz vlastita sjećanja.Taj problem pojačava činjenica da nas nisu naučili ispravnim vještinama za prevazilaženje tuge, izazvane sjećanjima na davne događaje.”
Za početak oporavka u ovoj knjizi autori navode niz zadataka koje možete obavljati sa partnerom ili sami. Ipak, više preporučuju da imate još nekog u tom procesu, ali ne negiraju da je nemoguće i sam obaviti ove zadatke i proći kroz proces.
A neki od zadataka su sledeći:
1.pročitajte ponovo prvih 6 poglavlja knjige, zapišite sve što vas se dotiče
2.zapišite na papir 6 mitova o oporavku tuge, podvucite one koji se odnose na vas, dopišite one koji su vama govorenii kojim ste se vi vodili
3.preispitajte te mitove, koliko vam oni zapravo odmažu
4.utvrdite sredstva koja vam daju kratkoročan odušak( opijanje, prejedanje, kupovina..)
5.napravite grafikon istorije gubitka, od vašeg rođenja pa do danas
6.napravite grafikon odnosa sa izgubljenim, kada je odnos bio pozitivan, a kada negativan
7.podijelite taj odnos u 3 kategorije: izvinjenja, opraštanjai značajne emotivne izjave
8.napišite pismo razrješenja umjesto oproštajnog pisma
Ovo su isječci Džonovog pisma mlađem bratu, koji je umro 1969.godine:
“Dragi Denise,
Razmišljam o našem odnosu i otkrio sam šta sve imam da ti kažem.
Denise, izvinjavam se što sam bio tako grub prema tebi kad si mi pokvario luk i strijelu.
Denise, izvinjavam se što sam se ponašao kao strogi trener one godine kad si živio sa mnom u Kaliforniji.
Denise, izvinjavam se što sam se svađao s tobom zbog tvoje ženidbe.
Denise, opraštam ti što si mi slupao auto.
Denise, opraštam ti sve što si uradio kad si živio sa mnom u Kaliforniji, na primer, što nisi vodio računa o svojoj sobi, što nisi sipao gorivo u auto i što si pravio velike telefonske račune.
Denise, hoću da znaš koliko cijenim oproštajnu zabavu koju ste mi ti i Brus priredili. Hoću da znaš koliko mi je značilo kad si mi rekao da me voliš. Hvala ti.
Denise, hoću da znaš koliko sam se ponosio sa tobom.
Denise, hoću da znaš sve što bih ti rekao da sam znao da više nikad neću razgovarati sa tobom. Hoću da znaš koliko sam te volio. Hoću da znaš koliko sam se ponosio tvojom nevjerovatnom sposobnošću da samo uzmeš gitaru i odsviraš bilo koju pjesmu koju si tek čuo i koliko sam ti zavidio na tome. Hoću da znaš koliko sam se ponosio tvojim atletskim umijećem, posebno skokom s motkom.
Denise, hoću da znaš koliko sam bio tužan kad sam shvatio da više nisi tu da dijeliš život sa mnom. Volio bih da sam mogao da vidim kako bi izgledali tvoj porodični život i karijera. Tužan sam što nisi stigao da budeš stric mojoj djeci.
Denise, volim te, nedostaješ mi. .”
Ovo su isječci iz Raselovog pisma razrješenja bivšoj ženi Vivijen:
Draga Viv,
Razmišljam o našem odnosu i otkrio sam šta sve imam da ti kažem.
Viv, izvinjavam se što sam bio samovoljan.
Viv, izvinjavam se što te nisam slušao i što nisam čuo šta si pokušavala da mi kažeš.
Vivi, izvinjavam se što ti nikad nisam rekao koliko sam cijenio tvoje vrline i što ti nisam ukazao na sve pozitivne doprinose našem poslu. Hvala ti.
Viv, opraštam ti što mi nisi rekla šta se dešava sa tobom.
Viv, opraštam ti što nisi razumjela kako nisam spreman da imam djecu i što me nisi čekala.
Viv, opraštam ti način na koji si okončala naš odnos.
Viv, želim da znaš koliko sam se ponosio što me ljudi vide sa tobom.
Viv, želim da znaš kako sam uvjeren da si divna majka. I, s vremena na vrijeme sam tužan što ti i ja nismo stigli da budemo roditelji.”
Autori su se potrudili da na ovom putu čitalac dobije mnogo podrške i usmjerenja, opraštanju i izvinjavanju nekad treba više vremena, taj proces je – proces i on ponekad zahtijeva mnogo čišćenja i prisjećanja.
Kod nekog od vas se možda ne radi o gubitku osobe ili posla, to može biti izgubljeno djetinjstvo, sa roditeljima koji nisu bili spremni da budu roditelji i mnoge druge izgubljene prilike.
Autori navode svoje primjere kako bi vam olakšali proces, što ne znači da ako vaš gubitak nije tako bolan kao njihov, da za vas ne važe navedeni zadaci i preporuke.
” Da biste preboljeli emotivno nerazriješen gubitak, morate ga razriješiti.Razrješenje ne znači da ćete zaboraviti svoje voljene. Mi, zapravo, riješavamo svoj odnos prema bolu izazvanom gubitkom. Razrješavamo sve ono što je ostalo nerazriješeno kad se gubitak dogodio. Jedino što vas sada može spriječiti jeste strah da se ćete zaboraviti svoje voljene. To nije moguće.”
U završnoj riječi, autori navode:
“Znamo da će mnogi ljudi čitati ovu knjigu, uživati u njoj i izvući korist iz nje. Međutim, neće preduzeti aktivnosti oporavka. Počastvovani smo što ste pročitali i razumjeli ovu knjigu. Osjećali bismo se još bolje kad biste se vratili na početak i preduzeli aktivnosti oporavka, sa partnerom ili bez njega. Molimo vas da ne dopustite da vas iskustvo čitanja i razumijevanja ove knjige nagna na pomisao da ste postigli razrješenje. Razrješenje je rezultat akcije.”
Važan korak kod učenja zauzimanja za sebe, jeste razumijevanje svog postupka. Onda kada neko od vas traži da učinite uslugu koju ne želite ili da ispunite neki zahtjev, a vi kažete DA, mora postojati valjan razlog zašto idete protiv sebe.
To može biti strah od osude, gubljenja ljubavi ili strah od konflikta.
Šta god da je vaš razlog, on vam je u tom trenutku jako važan i vi procjenjujete da je manja šteta da idete protiv sebe nego da se vaš strah obistini. Pružite sebi razumijevanje za svoj postupak, umjesto da se još samoosuđujete.
Zašto je teško reći ne onda kada tako mislite?
Pokazalo se da iza ovakvog ponašanja stoji nekoliko čvrstih uvjerenja koja ga održavaju:
1.Neće me voljeti ako odbijem njihove zahtjeve/molbe
2.Ljubav se zaslužuje ugađajući drugima
3.Konflikt je zastrašujuća situacija
4.Konflikt je permanentan, odnosno, kada jednom uđem sa nekim u konflikt zauvijek ćemo biti u lošim odnosima
5.Svoje potrebe i želje mi je lakše staviti sa strane od tuđih (“Lako ću ja za sebe”)
6.Ako odbijem ovaj zahtjev/molbu, druge ću iznenaditi svojim ponašanjem i pokrenuću lavinu pitanja o svojoj promjeni ponašanja
7.Drugi će misliti da sam loša osoba
Ukoliko se prepoznajete u nekom od ovih uvjerenja, dobro bi bilo preispitati istinitost svakog od njih.
Tehnike asertivne komunikacije umnogome pomažu u prevazilaženju ovakvih situacija.
Ponekad to ne možemo učiniti sami, u tom slučaju psihoterapija je uvijek dobar izbor.
Jedan dan
