Odvažno svoj je knjiga koje može i da se predstavi kao priručnik za ona vremena u kojima istupate iz sigurne zone na, kako sama autorka kaže, vjetrometinu.
Vjetrometina je ono polje u kojem istupamo da sačuvamo svoj integritet, po cijenu da se ne svidimo drugima, ali tada ćemo biti u miru sa sobom. Ovo istupanje je veoma teško. A sve zbog želje za pripadanjem. Međutim, autorka pravi razliku između pripadanja i prilagođavanja.
Brene Braun je licencirani master socijalni radnik, istraživač i profesor na Univerzitetu u Hjustonu, osnivač fondacije i počasni predsednik Hafington fondacije na Koledžu za socijalni rad.
Knjiga počinje autobiografskim pričama Brene, njenom odrastanju, selidbama, fakultetu i putu pronalaska sebe.
Pa tako na samom početku, ona opisuje kako se spremala za gostovanje kod Opre Vinfri, kada joj je stigla poruka od ćerke i već tu čitaoci dobijaju jednu od najvrijednijih pouka koju nosi ova knjiga.
“Sledećeg jutra, dok sam se oblačila za prvi susret s Oprom, kćerka mi je poslala poruku. Htela je da proveri da li sam potpisala i poslala u školu saglasnost za njenu ekskurziju. Pošto sam je umirila rekavši da jesam, sela sam na ivicu kreveta i borila se da ne zaplačem. Pomislila sam, meni treba saglasnost da ne budem tako ozbiljna i uplašena. Treba mi saglasnost da se danas lepo provedem.
Tada mi je sinula ideja. Osvrnula sam se oko sebe po sobi da proverim ne gleda li neko ono neverovatno smešno što nameravam da uradim.
Prišla sam pisaćem stolu, sela za njega i napisala sebi saglasnost na samolepljivu cedulju, koju sam izvukla iz torbe za laptop. Glasila je jednostavno: Saglasnost da budeš uzbuđena, luckasta i da se lepo provedeš.”
To je bila prva cedulja saglasnosti od više stotina koje sam sebi vremenom napisala. I dan-danas ih još pišem, a preporučujem ih svakome ko mi pruži pet minuta svog vremena da mu ispričam koliko je snažan ovaj metod osvešćivanja namere.
Deluje u potpunosti.
Odvažno svoj: sadržaj
Tada još nisam shvatala, ali iz ove perspektive gledano, te cedulje saglasnosti, koje sam sebi pisala, bile su, zapravo, pokušaj da pripadam sebi i nikome drugom.”
Prilikom ovog gostovanja kod Opre, Brene je upoznala Maju Andželou, kako sama navodi, jednu od najznačajnjih ličnosti tokom njenog odrastanja. Kada su razgovarale, Maja je rekla nešto što se Brene nije dopalo: Slobodni ste tek onda kada shvatite da nigdje ne pripadate – jer pripadate baš svugdje – baš nigde. Cijena je visoka. Nagrada je ogromna.
Nije joj se dopalo, jer je cijelog svog života tragala za pripadnošću, a sve vrijeme nigdje nije pripadala. Ovo ju je pogodilo, jer je Maja bila ličnost kojoj je vjerovala. Od tada, počela je da istražuje šta bi to moglo predstavljati i moglo bi se reći, da je cijela ova knjiga ustvari njen put ka razumijevanju ovih Majinih riječi, a jedan od glavnih pojmova u knjizi jeste vjetrometina.
Vjetrometina se odnosi na zastupanje sebe, hrabrost uprkos strahu, snaga da stojite sami u svojim odlukama uprkos odbacivanju i kritikama. Svako od vas može da se sjeti jednog takvog perioda.
Evo kako Brene opisuje vjetrometinu:
“Pripadati sebi u tolikoj meri da ste voljni da stojite sami jeste divljina – neukroćeno, nepredvidivo mesto gde ste usamljeni i tragate.
Ta posebna odvažnost, koja je potrebna da doživimo istinsko pripadanje, ne zahteva samo da se suočimo sa vetrometinom, već se radi o tome da mi sami postanemo ta vetrometina. Da srušimo zidove, da napustimo ideološke bunkere i da život crpimo iz svog divljeg srca, a ne iz sopstvenog jada.
Ne možemo očekivati da kroz ove zabiti idemo utabanim stazama. Biće nam potrebno da namerno budemo s ljudima koji su drugačiji od nas. Moraćemo da se prijavimo, pridružimo i sednemo za isti sto.
Istinsko pripadanje nije pasivno. Nije to ono pripadanje koje osetimo kada se jednostavno priključimo nekoj grupi. Nije ni uklapanje sa drugima ili dodvoravanje prosto zato što je tako bezbednije. To je praksa koja od nas zahteva da budemo ranjivi, da nam bude neprijatno, i da naučimo kako da budemo prisutni sa ljudima, a da pri tom ne žrtvujemo ono što jesmo.”
Jako je važno imati na umu, da ona pod vjetrometinom ne smatra da mi postanemo divlji i grubi, neukrotivi i nepristupačni. Pod vjetrometinom smatra zapravo da postanemo ranjivi, otvoreni, bliski, i da imamo povjerenja u druge ljude da su prosto to – ljudi, kao i mi. Što nije uvijek lako. Na ovom putu se ispriječe sve traume i loša iskustva, koji nas zadržavaju u svojoj sigurnosti.
Smatram da istupanje na vjetrometinu, ili postajanje iste, treba da se desi kada se nakon svega lošeg malo smirite, malo osnažite, a ne pošto – poto.
I onda, ko je vjetrometina? Onaj koji je srdačan, otvoren i svoj, a opet poziva i vas da pripadate sebi.
Poslednje poglavlje ustvari najbolje opisuje kako se postaje takav.
“Prvi put sam izraz “čvrsto s leđa, meko spreda” čula od Džoun Halifaks. Radile smo zajedno na jednom predavanju u Institutu Omega u Njujorku – jednom od mojih omiljenih mesta.
Moram priznati da sam pomalo imala tremu što ću se upoznati sa dr Halifaks.
Ona je budistički učitelj, zen sveštenica, antropološkinja i autorka nekoliko knjiga.
Tokom mog istraživanja za ovu knjigu, stalno mi se vraćala ova metafora. Ako hoćemo da svakodnevno praktikujemo istinsku povezanost, moraćemo biti čvrsti s leđa i meki spreda.”
Kako ja to ustvari doživljavam? Čvrsto s leđa znači da imamo samopouzdanja i vjerujemo u sebe, da smo oslonac i snaga, a meko spreda – da ustvari vjerujemo drugima, da ih pozovemo da budu otvoreni, iskreni i da smo pritom njegujući prema njima. Ovo nikako ne znači da ste naivni, već da ste upravo ranjivi, a istovremeno moćni i snažni, jer istupate i bivate autentični.
Autor: Brene Braun;
Naziv knjige: Odvažno svoj, kako se istinski povezati sa drugima a ostati svoj;
Ova knjiga autora Vilijama Jurija, svjetskog stručnjaka u oblasti pregovaranja, glavni fokus stavlja na unutrašnji proces koji se odvija u onome koji treba reći ne.
Zapravo, cilj je da vas osnaži da otrkijete svoje razloge zbog kojih želite reći ne nekom zahtjevu, kako da taj razlog izrazite, pritom nikog ne uvrijedite i ostanete dosljedni.
“Ne. Najmoćnija i najpotrebnija reč u svakom jeziku danas je ujedno i najdestruktvnija i mnogima najteža da se izgovori. Ipak, kada umemo pravilno da je koristimo, ova jedna reč ima moć da iz korena promeni naše živote nabolje.”
Knjiga je raspodijeljenja u 3 dijela, odnosno faze.
Sadržaj
Prva faza nosi naziv PRIPREMITE SE, a obuhvata sledeće korake:
1.Otkrijte svoje Da:
“Verovatno najveća greška koju pravimo kad nekom govorimo ne jeste što počinjemo od Ne. Svoje Ne zasnivamo na tome protiv čega smo – ponašanja druge osobe ili njenog zahteva.
Pozitivno Ne zahteva da uradimo upravo suprotno i da zasnujemo svoje Ne na tome za šta jesmo.
Umesto da počnete od Ne, počnite od Da. Neka koren vašeg Ne bude dublje Da – jedno Da koje se zalaže za vaše suštinske vrednosti i ono što je zaista važno.
Verovatno najveća greška koju pravimo kad nekom govorimo ne jeste što počinjemo od Ne. Svoje Ne zasnivamo na tome protiv čega smo – ponašanja druge osobe ili njenog zahteva.
2. Osnažite svoje Ne:
“Nije lako reći Ne. Drugi može snažno da reaguje na vaše Ne.
Potrebno vam je samopouzdanje da biste se zauzeli za sebe kada se suočite sa ovom reakcijom.
Potrebna vam je moć da biste istrajali u svom Ne ako drugi odbije da ga uvaži. Ako verujete da u potpunosti zavisite od saradnje drugog postajete svojevrsni talac. Logično je da se osećate ljutito i uplašeno. Očajanje koje osećate može lako da vas navede da ugađate ili napadate.”
3.Poštovanjem dođite do Da:
“Drugi često shvata naše Ne kao lično odbacivanje. Možda to nije naša namera, ali drugi može u našem Ne da čuje implicitnu poruku – Nije me briga za tebe i tvoje interese.
Zapamtite da, kada govorite Ne, verovatno govorite drugome nešto što ne želi da čuje. Poštovanje pomaže drugome da bude prijemčiv za vašu poruku, umesto da je jednostavno odbaci.
Poštovanje može da umanji šanse za negativnu reakciju i poveća šanse za pozitivan ishod.
Što je moćnije Ne koje ćete saopštiti, to više poštovanja treba da ukažete.
Ovo je istinita priča koju sam čuo pre više godina, a koja, po mom mišljenju, najbolje oslikava poštovanje.
Teri Dobson, mladi Amerikanac koji živi u Japanu i uči aikido, japansku veštinu samoodbrane, jednog dana se našao u situaciji da kaže NE nečijem opasnom ponašanju:
“Voz je čangrljao i kloparao kroz predgrađa Tokija jednog pospanog prolećnog popodneva. Naš vagon je bio prilično prazan – nekoliko domaćica sa svojom decom, neki stariji ljudi koji idu u kupovinu. Odsutno sam zurio u jednolične kuće i prašnjave živice.
Na jednoj stanici su se vrata otvorila i iznenada je popodnevnu tišinu narušio čovek nasilno urlajući, nerazumljive psovke. Uteturao se u naš vagon. Nosio je radničko odelo i bio je krupan, pijan i prljav. Urlajući, zamahnuo je ka ženi koja je držala bebu. Udarac ju je bacio u krilo jednom starijem paru. Bilo je čudo što nije bila povređena.
Par je preplašeno poskočio i poleteo ka drugom kraju vagona. Radnik je pokušao da šutne u leđa ženu koja je bežala, ali je promašio i ona je odjurila na sigurno. Ovo je toliko razljutio pijanca da je zgrabio metalnu šipku u sredini vagona i pokušao da je iščupa iz ležišta. Video sam da mu je jedna šaka posečena i krvari. Voz je naglo krenuo, putnici su bili sleđeni od straha. Ustao sam.
Bio sam mlad tada, pre dvadesetak godina, i u prilično dobroj formi. Trenirao sam aikido dobrih osam sati svakog dana u protekle tri godine. Volim da se bacam i rvem se. Mislio sam da sam opasan. Problem je bio u tome što moje borilačke veštine nisu isprobane u borbi. Učenicima aikida nije dozvoljeno da se tuku.
“Aikido”, ponavljao je moj učitelj iznova i iznova, “veština je pomirenja. Ko god ima ideju da se tuče, prekinuo je svoju vezu sa univerzumom. Ako pokušavate da vladate nad ljudima, unapred ste poraženi. Mi učimo kako da rešimo sukob, a ne kako da ga započinjemo.”
Slušao sam njegove reči. Stvarno sam se trudio. Čak sam i prelazio ulicu kako bih izbegao čampire, bandu iz igraonica koja se motala oko stanice. Moje strpljenje me je uzdizalo. Osećao sam se i opasno i sveto. U dubini duše, ipak, želeo sam potpuno legitimnu priliku da zaštitim nevine tako što ću uništiti krivce.
“To je to”, pomislio sam ustajući. “Ljudi su u opasnosti i ako brzo ne uradim nešto, verovatno će biti povređenih.”
Spazivši me kako ustajem, pijanac je video priliku da koncentriše svoj bes. “Aha!”, režao je. “Stranac! Treba neko da te nauči japanskom bontonu!”
Blago sam se držao za rukohvat i pogledao ga zgađeno. Planirao sam da rastavim ovu budalu, ali on je morao da načini prvi potez. Želeo sam da bude besan, tako da sam se napućio i drsko mu poslao poljubac.
“U redu”, zauralo je. “Sa’š dobiti šta ti sleduje.” Pripremao se da jurne na mene.
Trenutak pre nego što je krenuo, neko je uzviknuo: “Hej!” Paralo je uši. Sećam se koliko je veselo, poletno zvučalo – kao da ste prijatelj i vi uporno tražili nešto, i onda je on slučajno naleteo na to. “Hej!”
Okrenuo sam se ulevo, a pijanac se zavrteo udesno. Obojica smo zurili u malog, starog Japanca. Sigurno je imao više od sedamdeset godina ovaj sićušni gospodin koji je sedeo tu, besprekoran u svom kimonu. Na mene nije obraćao pažnju, ali je oduševljeno gledao u radnika, kao da želi da podeli s njim izuzetno značajnu tajnu.
“Dođi ‘vamo”, rekao je pomalo žargonski, dozivajući pijanca. “Dođi ‘vamo i pričaj sa mnom.” Blago mu je dao znak rukom.
Veliki čovjek ju je sledio kao da je bio na uzici. Ratoborno je stao ispred starca i dreknuo nadjačavajući čangrljanje točkova. “Zašto kog đavola da pričam s tobom?” Pijanac mi je sad bio okrenut leđima. Da je pomerio lakat za makar milimetar, ispeglao bih ga.
Starac je i dalje piljio u radnika.
“Šta s’ pio?”, pitao ga je, očiju svetlucavih od interesovanja. “Pio sam sake”, urlao je radnik, “a i šta s’ to tebe tiče!”
Kapljice pljuvačke prskale su starca.
“U redu, to je divno”, rekao je starac, “zaista divno! Vidiš, i ja volim sake. Svake večeri moja žena i ja (ona ima sedamdeset šest godina, znaš) zagrejemo flašicu sakea i odnesemo je u baštu i sedimo na staroj drvenoj klupi. Gledamo kako Sunce zalazi i proveravamo kako je naše drvo persimona.
Moj pradeda posadio je to drvo i brinemo se da li će se oporaviti od onog grada što smo imali prošle godine. Naše drvo se dosta dobro drži, bolje nego što sam očekivao, posebno kad se uzme u obzir kvalitet zemlje. Prijatno je gledati ga kada uzmemo sake i izađemo da uživamo u večeri, čak i kada pada kiša!”
Starac je svetlucavih očiju pogledao radnika.
Dok se mučio da isprati šta mu starac govori, pijančev izraz lica je počeo da se smekšava. Pesnice mu više nisu bile toliko čvrsto stegnute.
“Jes’ “, rekao je, ” i ja volim persimone…” Glas mu je utihnuo.
“Da”, rekao je starac, smešeći se, ” a siguran sam i da imaš divnu ženu.”
“Ne”, odgovorio je radnik. “Umrla je.” Tiho, njišući se s pokretima voza, veliki čovek je počeo da jeca. “Nemam ženu, nemam kuću, nemam pos’o. Toliko se stidim.”
Suze su mu se kotrljale niz obraze, a grč očajanja potresao je njegovo telo.
Sada je na mene bio red. Stajao sam tamo u svojoj urednoj mladalačkoj naivnosti, sa svojim pravedničkim stavom “učinimo svet sigurnim u ime demokratije” i odjednom sam se osećao prljavije nego što je on bio.
Zatim je voz stigao na moju stanicu. Dok su se vrata otvarala, čuo sam starca kako cokće “Uh, uh”, rekao je, “to je stvarno velika nevolja. Sedi ovde i pričaj mi o tome.”
Okrenuo sam se da bacim poslednji pogled na ovaj prizor. Radnik je bio opružen na sedištu, glave u starčevom krilu. Starac ga je nežno mazio po štrokavoj, ućebanoj kosi.
Dok je voz odlazio, seo sam na klupu. Ono što sam želeo da postignem mišićima, starac je postigao ljubaznošću. Upravo sam video kako aikido izgleda u borbi i njegova suština bila je ljubav. Moraću da se posvetim ovoj umetnosti s potpuno drugačijim pristupom. Proći će još mnogo vremena pre nego što budem mogao da govorim o razrešavanju sukoba.”
Ova izuzetna priča prikazuje svakodnevnu mogućnost: neverovatnu moć poštovanja. Stari gospodin je upotrebio nekoliko uobičajenih gestova poštovanja – obraćao je pažnju, saslušao, uvažavao – i na taj način razoružao opasnog pojedinca i rekao NE nasilju. Ista moć poštovanja dostupna je i nama.
Poštovanje je pozitivan stav koji svako od nas može da izabere da usvoji u bilo kom trenutku. Počinje samopoštovanjem.”
Budi poput drveta dok stremiš ka svom cilju. Stoj snažno, drži se čvrsto, guraj naviše. Povijaj se prema vihorima nebesa. I nauči se spokoju.
Druga faza nosi naziv SPROVEDITE:
1.Izrazite svoje Da:
“Saopštavanje pozitivnog Ne jeste suština procesa, a zahteva veštinu i taktičnost. Počinje afirmacijom (Da!), sledi postavljanje granice (Ne) i završava se predlogom (Da?).
Zamislite, na primer, da odbijate poziv da govorite u organizaciji u lokalnoj zajednici:
Drago mi je što ste se javili i što čujem da centar obavlja odličan posao. Iz porodičnih razloga ne preuzimam nikakve dodatne obaveze u ovom periodu. Iduće godine, ako još budete zainteresovani, biće mi drago da razmotrim vašu ponudu. Hvala što ste me se setili.
Nakon početnog prihvatanja i ukazivanja poštovanja, počinjete svoje pozitivno Ne izražavanjem Da! vašim interesima ( porodica). Nakon toga izražavate Ne kao činjenicu koja ne znači odbacivanje davanjem predloga u vidu alternativnog rešenja.
Završavate kao što ste i počeli, pokazivanjem poštovanja.”
2. Zauzimite se za svoje Ne:
“U životu je neophodno govoriti Ne. Svaka živa ćelija ima membranu koja propušta određene hranljive materije, a odbija druge.
Svakom živom organizmu su potrebne takve granice da se zaštiti.
Da bi preživeli i napredovali, svako ljudsko biće i svaka organizacija moraju da budu sposobni da kažu Ne svemu što ugrožava njihovu bezbednost, dostojanstvo i integritet.
Jedna od opcija je da se koncentrišete na početno i završno Da, pri čemu Ne ostaje neizrečeno. Druga opcija je da preformulišete svoje Ne kao Da. Umjesto – Nema igranja dok ne dovršiš domaći, možete svom detetu da kažete – Možeš da se igraš čim završiš domaći.
3.Predložite Da
“Razmotrimo značajnu prekretnicu u Pokretu za građanska prava.
U Nešvilu u toku zime i proleća 1960. studenti crnci su sedeli za barskim stolovima u lokalnim robnim kućama, što je do tada bilo dozvoljeno samo belcima. Nakon što je u domu jednog od vodećih crnih advokata eksplodirala bomba, i zamalo njega i njegovu porodicu koštala života, stotine studenata i građana su neplanirano započeli protestnu šetnju ka gradskoj sudnici.
Tu su se, na stepenicama suda, demonstranti suočili s gradonačelnikom Benom Vestom. Maldi crni sveštenik je ljutito prekorio gradonačelnika Vesta. Vest se vatreno branio.
Zatim se dvadesetogodišnja crnkinja Dajen Neš umešala postavljajući pitanje.
Pitala je gradonačelnika da li misli da je pogrešno diskriminisati nekoga samo na osnovu rase ili boje njihove kože. Vest je odgovorio rekavši da ne može da se saglasi sa tim da je moralno ispravno da im neko proda robu i da odbije da ih usluži.
Dajen je zatim pitala da li on misli da sedenje u barovima treba da bude dozvoljeno svima. Vest je oklevao i izbegavao odgovor, ali ona je bila uporna – Dobro, gradonačelniče, da li predlažete da sedenje u barovima bude dozvoljeno svima?
Kada je Vest rekao – Da, masa je odmah počela da aplaudira i demonstranti nisu mogli da se suzdrže da ne zagrle gradonačelnika.
Iako su se svi drugi zaustavili na tome da kažu Ne gradonačelniku, Dajen Neš je načinila sledeći korak pozivajući ga da kaže Da. Otvorila je vrata i gradonačelnik je zakoračio kroz njih.”
Moć pozitivnog NE, Vilijam Juri
Treća faza nosi naziv ISTRAJTE:
1.Ostanite dosljedni svom Da:
“Baš kao što je drveće snažno tokom oluje, savija se, ali se ne lomi, tako i mi moramo da pokažemo čvrstinu i fleksibilnost kada saopštavamo Ne nekome ko to ne želi da prihvati.
Nema većeg izazova kad govorite Ne nego kad morate da izađete na kraj s reakcijom drugog. Tako je lako popustiti ili napasti – uzvratiti reagovanjem na reagovanje. Ali nije neophodno.2
2. Naglasite svoje Ne:
“Pozitivno Ne povlači jasnu crtu, stvarajući novu stvarnost koju drugi mora da poštuje. Na početku im može biti teško da prihvate tu stvarnost i mogu da ignorišu vaše Ne ili da pokušaju da vas nateraju da popustite. Iako ćete tada možda biti u iskušenju da se predate ili uzvratite protivnapadom, takvo ponašanje će samo odvući drugome pažnju od novonastale stvarnosti.
Alternativa je da na otpor uzvratite upornošću. Naglasite svoje Ne pomoću pozitivne moći. Smatrajte da je vaš zadatak da pomoću pozitivne moći pomognete drugom da prihvati novu stvarnost.”
3.Pregovarajte do Da:
“Vrijeme je da požnjete ono na čemu ste vredno radili. Jer cilj nije samo reći Ne, nego reći Ne a ipak doći do Da.
Način na koji kažemo Ne ponekad deluje zanemarljivo, ali vremenom može da ima značajnu ulogu u našim životima, u životu ljudi oko nas, pa čak i u svetu.
Kada na pozitivan način kažemo Ne, mi sebe nagrađujemo. Stvaramo vreme i prostor za ono što želimo. Štitimo ono što nam je važno. Menjamo okolnosti nabolje, a pritom čuvamo prijatelje, kolege i klijente.
Tipovi ličnosti: razumijevanje ličnosti u psihoterapiji i savjetovanju na 512 stranica objašnjava 6 tipova ličnosti.
Autori Ven Džoins i In Stjuart su psiholozi i psihoterapeuti koji iza sebe imaju i druge knjige iz oblasti transakcione analize.
Iako namjenjena prvenstveno stručnjacima u oblasti mentalnog zdravlja, svakome lako razumljiv jezik transakcione analize omogućava da ova knjiga bude zanimljiv vodič svakome ko želi da bolje razumije ljude i njihova ponašanja.
Osnovna postavka u ovoj knjizi jeste Verov niz.
” Svaka osoba ima jedno određeno područje u kojem najradije ostvaruje početni kontakt i u koje ulaže najviše energije. Ver to područje zove otvorena vrata.
Kada se kontakt uspostavi kroz otvorena vrata, osoba će biti spremna da se prebaci na drugo područje kontakta: to su njena ciljna vrata.
To je područje koje osoba treba da integriše kako bi ostvarila promenu u terapiji.
Treće područje zove se vrata zamka.
To je područje u kojem osoba ima najviše odbrana i u kojem će se stoga najverovatnije “zaglaviti” ako mu se pristupi isuviše rano.
Redosled područja koja predstavljaju troja vrata drukčiji je kod svake adaptacije.
Na primer, kod osobe čija je glavna adaptacija briljantni skeptik, otvorena vrata su mišljenje, ciljna vrata su osećanja, a vrata zamka su ponašanje.”
Ukratko, svakoj osobi se može pristupiti različito, započinjući temu o njenim osjećanjima, mišljenju ili ponašanju.
U zavisnosti od adaptacije ličnosti, naučićete kojem tipu je okej pristupiti kroz njegovo mišljenje, a kojem to nikako nisu otvorena vrata, već vrata zamka. Vrata znamka znače da će osoba blokirati dalju komunikaciju na datu temu.
Nazive ovih 6 adaptacija autor je izveo iz psihijatrijskih naziva, što ne znači da adaptacije predstavljaju zdravlje ili patologiju.
One predstavljaju adaptivni stil osobe.
Svaki naziv adaptacije obuhvata i pozitivne i negativne aspekte te adaptacije, kao što ćete vidjeti, u zagradi su navedeni negativni aspekti.
Svako može imati dvije ili više kombinacija ovih adaptacija, ali najčešće su to dvije.
Jedna adaptacija je za predstavljanje, a druga je za preživljavanje.
Kojih je to šest adaptacija ličnosti predstavljeno u ovoj knjizi?
Tipovi ličnosti
1.Entuzijastični hiperreaktor (histrionik)
“Osobe sa ovom adaptacijom su entuzijasti, zabavni i prijatni za društvo. Oni imaju mnogo energije i veoma su kreativni. Dobri su domaćini i obično glavni zabavljači. Odlični su u susretima s javnošću i u zabavljanju. Vole da povezuju i komuniciraju s ljudima i da im pomažu da se osećaju dobro.
Entuzijasti hiperreaktori vole da budu u centru pažnje i skloni su da pažnju izjednačavaju s ljubavlju.
Problem kod entuzijastičnih hiperreaktora je u tome što su skloni preteranom emocionalnom reagovanju. Takođe su dramatični, traže pažnju i zavodljivi su. Mogu biti nezreli, egocentrični i sujetni. Kada drugi ne obraćaju pažnju na njih, osećaju se nevoljenim i nevažnim. Ako ih ljudi kritikuju uznemire se.
Za entuzijastične hiperreaktore realnost je ono što osećaju.
Oni često pokušavaju da izvedu “geografsko izlečenje” tako što beže od problematičnih situacija.
Histrionici najviše energije ulažu u osećanja (to su njihova ciljna vrata). Ono što kod njih najbolje prolazi jeste negujući pristup. Jedna od stvari koja im je najvažnija jeste da druga osoba vodi računa o njihovim osećanjima.
Drugi način da pristupite kroz osećanja jeste da budete zabavni i razigrani, na šta će oni reagovati sa oduševljenjem.
Ljudi sa histrioničnom adaptacijom osećaju, ali osećaju površinski, a ne dubinski.
Ponašanje je njihova vrata zamka, oblast u kojoj imaju najveće odbrane. Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste “Ugađaj drugima” i oni već daju sve od sebe da to i urade.
Ako kiritkujete njihovo ponašanje, oni se osećaju kao da vam ne udovoljavaju i ubrzo osećaju da nisu OK.
Histrionici treba da nauče da, samo zato što se nešto čini istinitim, to ne mora da znači da je to zaista tačno, i da ne mogu da učine da se nešto desi samim tim što imaju neko osećanje.
Stvar koja je njima bila potrebna, a nisu je dobili jesu stroukovi (priznanja) za njihovo mišljenje i postignuća.
Dobijali su pažnju zato što su bili slatki i zabavni, ali ne i za mišljenje i postignuća. Dobijali su pažnju zato što su bili slatki i zabavni, ali ne i za mišljenje i delovanje, što znači da su njihovo mišljenje i postignuće često bili otpisivani.
Entuzijastični hiperreaktori su takođe skloni da kriju svoj bes iz straha da ne povrede drugu osobu koja bi ih onda mogla odbaciti.
Osobe sa ovom adaptacijom običnu prikrivaju svoj bes osećanjima anksioznosti, tuge i zbunjenosti. ”
2.Odgovorni radoholičar (opsesivno – kompulzivan)
“Odgovorni radoholičari su stubovi društva. Oblače se neupadljivo i teže da izgledaju savršeno. To su uzorni građani i teže da sve urade kako treba.
Problem kod odgovornih radoholičara je to što imaju poteškoća da uživaju u onome što su postigli, jer ne dozvoljavaju sebi da se opuste i zabave. Oni su perfekcionisti, preterano inhibirani, preterano savesni i preterano odgovorni.
Odgovorni radoholičari su anksiozni ako nemaju nešto stalno da rade. Imaju preterano strogu savest i sami sebi su najgori kritičari.
Da bi smanjili anksioznost, primenjuju male rituale kao što je brojanje ili rađenje stvari odreženim redosledom. Pokušavaju da budu dobri dečaci i devojčice, kako su ih učili u detinjstvu.
Isto tako od drugih očekuju savršenstvo kakvo očekuju i od sebe, i umeju da budu prilično kritični kada drugi ne ispunjavaju njihove standarde
Nekim ljudima su dosadni zato što su preterano usredsređeni na posao i ne dozvoljavaju sebi da se igraju.
Ljudi sa opsesivno-kompulzivnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz mišljenje. To su njihova otvorena vrata.
Često razmišljaju o svemu i svačemu samo ne o onom što bi rešilo problem koji imaju.Ako ih navedete da se usredsrede na svoja osećanja dok razmišljaju, počeće da misle “dubinski”.
Ponašanje je njihova vrata zamka, mesto gde imaju najveće odbrane. Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste da budu savršeni, i oni već daju sve od sebe da to i budu. Ako kritikujete njihovo ponašanje, oni se osećaju kao da nisu savšreni i ubrzo osećaju da nisu OK.
Odgovorni radoholičari treba da shvate koliko su prezahtevni prema sebi i da daju Detetu u sebi prostora da se igra i uživa u životu.”
Koji si tip ličnosti ?
3.Briljantni skeptik (paranoidan)
Osobe sa ovom adaptacijom često su ljudi koji najjasnije, najoštrije i najdetaljnije misle od svih ostalih. Oni žele da budu sigurni da rade pravu stvar kako se ne bi osramotili ili ponizili.
U početku će se najpre povući i iskoristiti vreme da odmere situaciju pre nego što deluju.
Problem kod briljantnih skeptika je što često pogrešno opažaju stimuluse, a ne proveravaju svoja opažanja već postupaju kao da su tačna.
U svojim obrascima mišljenja često su grandiozni i rigidni.
Imaju nerealna očekivanja od sebe, a uloga toga je da prikriju duboko usađena osećanja neodgovornosti i neadekvatnosti.
Hipersenzitivni su i u svom okruženju opažaju stimuluse koje drugi i ne opažaju.
Ljudi sa paranoidonom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz mišljenje, što su njihova otvorena vrata.
Ako želite da sa njima uspostavite efikasan kontakt, važno je da to uradite tako što ćete ih pozvati da misle, što su njihova otvorena vrata.
Briljantni skeptici misle pažljivo, zbog svoje hipersenzitivne, perceptivne prirode. Oprezno se ophode prema drugim ljudima i neće dozvoliti da ih neko prevari.
Skeptični su kada je ponašanje drugih u pitanju sve dok ne budu sigurni da im mogu verovati da će biti pouzdani i dosledni.
Često pogrešno protumače tuđe namere jer na druge projektuju sopstvenu nesigurnost.
Ako kritikujete njihovo ponašanje, oni ubrzo počnu da osećaju da nisu OK, postaju još sumnjičaviji i njihove zablude rastu.
Oni se strašno boje da ih neko ne iznenadi nepripremljene i čine sve što znaju kako bi to sprečili.
Provjerite koji ste tip ličnosti
4.Kreativni sanjar (šizoidan)
“Osobe sa šizoidnom adaptacijom veoma su osetljivi, ljubazni i brižni ljudi koji drugima pružaju podršku. Prijatni su i lepo je biti u njihovom društvu.
Mnogi umetnici, pesnici, dramaturzi i pronalazači imaju ovu adaptaciju. Takve ljude privlači i nauka, religija, filozofija.
Skloni su dubojim razmišljanjima i uživaju da traže odgovore na suštinska životna pitanja.
Oni više vole da se druže s ljudima pojedinačno tako da mogu da ostvare dubok odnos. Oblačenje, materijalne stvari i udešavanje im nisu naročito važni. Često imaju neki element ekscentričnosti, vole da nose šešire, bradu ili odeću starinskog kroja.
Problem kod kreativnih sanjara je što se mogu preterano prepustiti sanjarenju umesto da svoje razmišljanje sprovode u delo.
Često su odrastali u situacijama gde je bilo mnogo haosa i/ili su im se roditelji ponašali kao da su preplavljeni.
Naučili su da pružaju podršku drugim ljudima, ali da ignorišu sopstvene potrebe.
Kreativni sanjari ne vole ćaskanje. Oni žele da se iz povlačenja prebace na bliskost i da preskoče sve što je između to dvoje. U svojim značajnim vezama često očekuju od partnera da im ispuni potrebe koje im roditelji nisu ispunili, pa zato često zasnivaju zavisničke odnose.
Ljudi sa šizoidnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje. To su njihova otvorena vrata.
Osećanja su njihova vrata zamka, oblast u kojoj imaju najveće odbrane.
Poruka koju su kao deca dobili o tome šta treba da urade da bi bili OK jeste da budu jaki, da nemaju nikakva osećanja niti potrebe, i oni već daju sve od sebe da to budu.
U detinjstvu su bili zanemareni i veruju da ni ne bi imali potrebe da su stvarno bili OK.
5. Razigrani antagonista (pasivno-agresivan)
“Ljudi sa pasivno-agresivnom adaptacijom imaju mnogo razigrane energije i vole da se zabavljaju.
Takođe su odani prijatelji. Umeju da uoče kada u nekoj situaciji nešto nije uredu i obično prvi na to ukažu. Oni su odlični detektivi, kritičari i novinari istraživači.
Često se dure kada drugi ne rade ono što oni žele.
Ljudi se u njihovom prisustvu ponekad osećaju neprijatno jer oni često odaju utisak kao da neko ne radi ono što bi trebalo.
Problem kod razigranih antagonista je to što su skloni da se opiru bilo kakvom usmeravanju od strane drugih ljudi. Kao deca bili su preterano kontrolisani i kao da imaju izbačenu antenu da osete bilo šta što iole liči na kontrolu od strane drugih.
Razigrani antagonisti su odani prijatelji, ali često imaju problem u odnosima jer su skloni da ulaze u borbe za moć.
Oni često žele da se o njima vodi briga, ali im je teško da direktno traže oni što žele;obično ne daju jasno do znanja koje su im želje,a onda se žale kada ne dobiju ono što žele.
Ljudi sa ovom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje, koje predstavlja njihova otvorena vrata.
Najviše energije ulažu u ponašanje, a ponašaju se agresivno pasivno. Ako želite da uspostavite efikasan kontakt s njima, važno je da to uradite kroz ponašanje, tako što ćete se prema njima ponašati razigrano.
Ako pokušate da direktno radite sa njihovim mišljenjem, brzo ćete se zaglaviti jer je mišljenje njihova vrata zamka.
Roditelji su ih preterano kontrolisali pokušavajući da ih nateraju da sve rade onako kako oni žele i ne prepoznajući da dete pokušava da razvije autonomiju.
6.Šarmantni manipulator (antisocijalan)
Ljudi sa ovom adaptacijom su šarmantne, harizmatične osobe. Često u društvu stvaraju mitove koje drugi slede.
To su ljudi koji od života žele sve.
Mnogi šarmantni manipulatori vole da se oblače tako da šokiraju, zavedu ili zadive druge.
Žene često nose providne bluze ili duboki dekolte.
Oni su u dilemi između bliskosti i slobode: Mogu biti blizak sa tobom, ako se odreknem svoje slobode i dozvolim ti da me kontrolišeš i iskoristiš. Možeš biti blizak sa mnom ako se odrekneš svoje slobode i dozvoliš mi da te kontrolišem i iskoristim.
Problem šarmantnih manipulatora je to što često pokušavaju da manipulišu drugima i da ih iskoriste čak i kada bi mogli da idu direktnim putem. Oni pokušavaju da zastraše i zavedu druge kako bi stekli prednost u nekoj situaciji.
Većinom su odrastali u takmičarskom okruženju i došli su do zaključka da svako radi za sebe.
Ljudi sa antisocijalnom adaptacijom bave se svetom uglavnom kroz ponašanje – to su njihova otvorena vrata.
Ponašaju se aktivno agresivno.
Ako želite da uspostavite efikasan kontakt sa njima, važno je da to uradite u oblasti ponašanja, tako što ćete ih kroz igru konfontirati sa onim što rade.
Kod njih najbolje prolazi jednostavno otkriavnje njihovog “Mamca” (neiskrenosti) tako da se na humorističan način razotkrije šta oni u stvari rade.
Oni vole da budu uhvaćeni i intrigira ih kako kako ste uspeli da shvatite šta to oni rade.
Ako pokušate da radite direktno sa njihovim mišljenjem, nećete nikuda stići, to su njihova vrata zamka.”
Sadržaj
Kako je knjiga raspoređena?
Knjiga je raspoređena u 7 dijelova u kojima ćete se skroz detaljno upoznati sa svakom od adaptacija. I to tako što se u svakom dijelu ponavljaju informacije iz prethodnih dijelova, kako ne biste nešto zaboravili ili bili zbunjeni, s obzirom da je zaista mnogo informacija i karakteristika navedeno.
Ali to znači da ćete svaki put znati dokel ste stigli i nećete morati prelistavati knjigu kako biste se podsjetili nečeg, te da ćete po čitanju imati precizan uvid u svaku od adaptacija.
Prvi dio se bazira na kratkom pregledu svake od adaptacija i to su ovi dijelovi koje sam navela u prikazu.
Drugi dio se najviše bavi razvojnim uticajima strukturom ličnosti i i najvažnijim problemima koji se javljaju kod lične promjene osoba sa nekom od adaptacija.
Treći dio knjige je fokusiran na dijagnostifikovanje adaptacija ličnosti, odnosno prepoznavanje u praksi.
Četvrti dio se odnosi na upotrebu ovog modela adaptacija ličnosti u psihoterapiji i radu sa klijentima. U suštini, ovaj dio može da se iskoristi i za stvaranje bolje komunikacije za bilo koje područje rada kojim se bavite, npr.u firmi sa zaposlenima i ne mora striktno da se odnosi na terapijski rad.
Peti dio se odnosi na promjene, odnosno, usvajanje razvojnih zadataka koji su drugačiji za svaku adaptaciju.
Šesti dio se i dalje odnosi na psihoterapijski rad, a fokusiran je na planiranje tretmana.
Sedmi dio predstavlja opširne transkripte rada sa klijentima. U ovom dijelu se vidi kako je tekao rad po ovom programu sa klijentima koje su autori imali i kojima su pomagali da dođu do promjene upravo uz pomoć koncepata ove knjige.
Tipovi ličnosti: da li nekome pristupiti kroz mišljenje, ponašanje ili osjećanje?
Oporavak od tuge: Kako preboljeti smrt, razvod, gubitak zdravlja, karijere, vjere… naziv je knjige autora Džona Džejmsa i Rasela Fridmana.
Knjiga je koncipirana tako da čitaoca vodi kroz sve faze oporavka od tuge, pritom, preporučujući da imate partnera u tom procesu, te opisujući vaše zajedničke zadatke na sastancima. Preporuka je da sastanci mogu trajati i do 2 sata i 30 minuta.
Prvi dio knjige nosi naziv Uviđanje problema, zatim Pripremanje za promjenu, Nalaženje rješenjai zadnji dio Više o izborima i drugim gubicima.
Ono što je izdvaja od drugih jeste činjenica da su sami autori doživjeli mnogo potresnih situacija u životu, te su vođeni svojim iskustvom odlučili da pomognu drugima.
Autor Džondoživio je smrt oca, brata i djeteta, razvod od svoje supruge i prošao je kroz pakao rata u Vijetnamu, a Raselje doživio smrt mnogih dragih ljudi, dva razvoda brakova, i bankrot.
Nakon što je Džonu preminulo dijete, pokrenuo je Institut za oporavak od tuge, a Rasel se pojavio na jednom od seminara koje je on držao, nakon drugog razvoda koji ga je ispunio tugom.
Nakon što je tada shvatio da možda ipak postoji rješenje za njegovu bol, prijavio se na Institut kao volonter, ni ne pomislivši da će jednog dana sa osnivačem izdati knjigu na temu razriješavanja od tuge.
Oporavak od tuge
ŠTA JE TO TUGA?
Skloni smo neprijatnim emocijama pripisivati negativno značenje, a one su zapravo putokazi. Tako stvari stoje i sa tugom. Ona je bolna i teška, oduzima energiju, ali ima funkciju.
Prema definiciji subjekt osjeća tugu ili žalost u situacijama u kojima procjenjuje da nepovratno gubi nešto što mu je vrijedno, za šta je emocionalno vezan. Žalost pomaže osobi da shvati koliko joj je bilo vrijedno ono što je izgubila, dovodeći je u vezu sa njenim sistemom vrijednosti. Funkcija osjećanja tuge, je da omogući subjektu da se emocionalno razveže od izgubljenog objekta, kako bi bio spreman za nova vezivanja. ( Milivojević Z.2007, ”Emocije, psihoterapija i razumijevanje emocija“)
TUGA: PROCES KOJI SE ZANEMARUJE I POGREŠNO SHVATA
Upravo je ovo naziv prvog poglavlja ove knjige i ne mogu biti saglasna sa njim više nego što jesam. Imamotendencijuda tugu izbjegavamo, potiskujemo, sakrivamo, odbacujemo, produbljujući na taj način agoniju i nama i našim bližnjima.
Tuga je ključna emocija u našem oporavku, a ne nešto što nam odmaže.
Kako preboljeti smrt, razvod, gubitak…
ZABUNA OKO ETAPA
Međutim, proces tugovanja uveliko je otežan, između ostalog i sa navođenjem faza tugovanja. Vjerovatno ste svi čuli za 5 etapa tugovanja koje je ustanovila dr Elizabet Kibler. Međutim, ono što većina ljudi ne uzima u obzir kada navode ove etape, jeste činjenica da je ona ustanovila emocionalne etape koje prolazi samrtnik nakon što mu dijagnostifikuju neizlječivo oboljenje.
Dakle, ne možemo ovih 5 etapa generalizovati i pripisati svim gubicima, kao što ne možemo ni svim samrtnicima pripisati ovih 5 etapa. Sigurno je da se pojavljuju i da su izmješane, ali ne prolaze ih svi, niti istim redoslijedom, a neke od njih, kao što je poricanje, neki nikad ne osjete.
A te etape su: poricanje, ljutnja, pogađanje, depresija i prihvatanje.
Zapamtite da je ovo generalizacija,a najuobičajenije reakcije tugujućeg su gubitak energije, obamrlost, poremećeni obrasci spavanja i jedenja, te neočekivani naleti snažnih emocija.
Kako preboljeti smrt, razvod, gubitak…
NAUČILI SU NAS KAKO DA STIČEMO, ALI NE I ŠTA DA URADIMO KADA GUBIMO
Kako rastemo, glavni naglasak je na uspješnosti, postignućima i učenju, ali niko nas ne uči kako se nositi sa gubitkom, šta sa emocijama koje tada navru.
“Gubitak je neizbježan. Ponekad je gubitak čak i predvidiv. Uprkos ovim istinama, ne dobijamo nikakvu formalnu obuku o tome kako da reagujemo na događaje koji će se zagarantovano desiti i zasigurno nam zadati bol i stvoriti pometnju. Čak nam se i savjetuje da ne učimo kako da izađemo na kraj sa gubitkom ili makar da ne pričamo o njemu: Šta je bilo – bilo je. Moraš da nastaviš dalje. Ne opterećuj druge svojim osjećanjima. Spisak se nastavlja unedogled.
Zapravo, bilo bi nam bolje da ne znamo ništa o izlaženju na kraj sa tugom, nego što se služimo onim što trenutno znamo. Dok budete čitali ovu knjigu učićete nove ideje i upražnjavati ih. To je neophodno za prevazilaženje duševnog bola uzrokovanog gubitkom. Pošto pročitate ovu knjigu, imaćete mnogo bolje navike za izlaženje na kraj sa svakim gubitkom ili razočarenjem koje vas zadesi u životu.”
SVE ŠTO SU NAS NAUČILI O IZLAŽENJU NA KRAJ SA TUGOM JESU MITOVI
Prolazeći kroz sopstvene tužne događaje i prisjećajući se tog vremena, autori su izdvojili 6 najčešćih rečenica koje nam drugi upućuju, a koje nam ne pomažu u procesu oporavka.
“Džona, Rasela i vjerovatno moge od vas su poslali u život sa nekoliko dezinformacija o nošenju sa gubitkom . Evo 6 onih koje smo do sada ustanovili:
1.Ne tuguj
2.Zamijeni izgubljeno
3.Žali sam
4.Samo joj daj vremena
5.Budi jak zbog drugih
6.Budi stalno uposlen
Koncept da vrijeme liječi sve rane, vjerovatno je odgovoran za više duševne patnje, nego ijedna druga pogrešna ideja u našem društvu. Strašno je to što je taj koncept laž. To je obmana koja se prenosi sa generacije na generaciju.
Pogrešna zamisao da će se, pošto prođe dovoljno vremena, nešto nekom čarolijom promijeniti, tako da ćemo ponovo biti dobro, potpuno je apsurdna.
Da naiđete na nekog sa slomljenom rukom, ne biste rekli: Samo joj daj vremena. Isto kao što slomljene kosti treba pravilno namjestiti da bi zacijelile, tako moramo da se pobrinemo i za emotivno srce.” – navode autori
Svih 6 mitova se svode na potiskivanje neprijatnih emocija, drugi ljudi nam ih upućuju zato što ni sami ne znaju kako se nositi sa gubitkom, a osjećaju da treba nešto da kažu, jer onaj koji tuguje u svakome budi neprijatnost, te je bitno da nekako na nju reagujemo.
Uglavnom su zagrljaji saslušanje ono što najviše pomaže.
Drugi su nepripremljeni da nam pomognu da izađemo na kraj sa gubitkom, a najčešći razlozi za to su sledeći: ne znaju šta da kažu, boje se naših osjećanja, pokušavaju da promjene temu, pribjegavaju intelektualizaciji, ne čuju nas, ne žele da govore o smrti..
U drugom dijelu knjige, autori se bave odlukom čitaoca da se oporavi, navodeći:
“U djetinjstvu nismo mogli da mijenjamo postupke roditelja i drugih odraslih. Nekad nakon djetinjstva možda smo osvjestili događaje koji su se zbili prije nego što smo mi imali moć da ih izmjenimo. Moramo da preuzmemo odgovornost za svoju sadašnju reakciju na prošle događaje. U protivnom ćemo se zauvijek osjećati kao žrtve.
Dovoljno je loše što su nam se dogodile grozote. Postaje nehumano kada hranimo i ponovo stvaramo bol kroz vlastita sjećanja.Taj problem pojačava činjenica da nas nisu naučili ispravnim vještinama za prevazilaženje tuge, izazvane sjećanjima na davne događaje.”
Za početak oporavka u ovoj knjizi autori navode niz zadataka koje možete obavljati sa partnerom ili sami. Ipak, više preporučuju da imate još nekog u tom procesu, ali ne negiraju da je nemoguće i sam obaviti ove zadatke i proći kroz proces.
A neki od zadataka su sledeći:
1.pročitajte ponovo prvih 6 poglavlja knjige, zapišite sve što vas se dotiče
2.zapišite na papir 6 mitova o oporavku tuge, podvucite one koji se odnose na vas, dopišite one koji su vama govorenii kojim ste se vi vodili
3.preispitajte te mitove, koliko vam oni zapravo odmažu
4.utvrdite sredstva koja vam daju kratkoročan odušak( opijanje, prejedanje, kupovina..)
5.napravite grafikon istorije gubitka, od vašeg rođenja pa do danas
6.napravite grafikon odnosa sa izgubljenim, kada je odnos bio pozitivan, a kada negativan
7.podijelite taj odnos u 3 kategorije: izvinjenja, opraštanjai značajne emotivne izjave
8.napišite pismo razrješenja umjesto oproštajnog pisma
Ovo su isječci Džonovog pisma mlađem bratu, koji je umro 1969.godine:
“Dragi Denise,
Razmišljam o našem odnosu i otkrio sam šta sve imam da ti kažem.
Denise, izvinjavam se što sam bio tako grub prema tebi kad si mi pokvario luk i strijelu.
Denise, izvinjavam se što sam se ponašao kao strogi trener one godine kad si živio sa mnom u Kaliforniji.
Denise, izvinjavam se što sam se svađao s tobom zbog tvoje ženidbe.
Denise, opraštam ti što si mi slupao auto.
Denise, opraštam ti sve što si uradio kad si živio sa mnom u Kaliforniji, na primer, što nisi vodio računa o svojoj sobi, što nisi sipao gorivo u auto i što si pravio velike telefonske račune.
Denise, hoću da znaš koliko cijenim oproštajnu zabavu koju ste mi ti i Brus priredili. Hoću da znaš koliko mi je značilo kad si mi rekao da me voliš. Hvala ti.
Denise, hoću da znaš koliko sam se ponosio sa tobom.
Denise, hoću da znaš sve što bih ti rekao da sam znao da više nikad neću razgovarati sa tobom. Hoću da znaš koliko sam te volio. Hoću da znaš koliko sam se ponosio tvojom nevjerovatnom sposobnošću da samo uzmeš gitaru i odsviraš bilo koju pjesmu koju si tek čuo i koliko sam ti zavidio na tome. Hoću da znaš koliko sam se ponosio tvojim atletskim umijećem, posebno skokom s motkom.
Denise, hoću da znaš koliko sam bio tužan kad sam shvatio da više nisi tu da dijeliš život sa mnom. Volio bih da sam mogao da vidim kako bi izgledali tvoj porodični život i karijera. Tužan sam što nisi stigao da budeš stric mojoj djeci.
Denise, volim te, nedostaješ mi. .”
Ovo su isječci iz Raselovog pisma razrješenja bivšoj ženi Vivijen:
Draga Viv,
Razmišljam o našem odnosu i otkrio sam šta sve imam da ti kažem.
Viv, izvinjavam se što sam bio samovoljan.
Viv, izvinjavam se što te nisam slušao i što nisam čuo šta si pokušavala da mi kažeš.
Vivi, izvinjavam se što ti nikad nisam rekao koliko sam cijenio tvoje vrline i što ti nisam ukazao na sve pozitivne doprinose našem poslu. Hvala ti.
Viv, opraštam ti što mi nisi rekla šta se dešava sa tobom.
Viv, opraštam ti što nisi razumjela kako nisam spreman da imam djecu i što me nisi čekala.
Viv, opraštam ti način na koji si okončala naš odnos.
Viv, želim da znaš koliko sam se ponosio što me ljudi vide sa tobom.
Viv, želim da znaš kako sam uvjeren da si divna majka. I, s vremena na vrijeme sam tužan što ti i ja nismo stigli da budemo roditelji.”
Autori su se potrudili da na ovom putu čitalac dobije mnogo podrške i usmjerenja, opraštanju i izvinjavanju nekad treba više vremena, taj proces je – proces i on ponekad zahtijeva mnogo čišćenja i prisjećanja.
Kod nekog od vas se možda ne radi o gubitku osobe ili posla, to može biti izgubljeno djetinjstvo, sa roditeljima koji nisu bili spremni da budu roditelji i mnoge druge izgubljene prilike.
Autori navode svoje primjere kako bi vam olakšali proces, što ne znači da ako vaš gubitak nije tako bolan kao njihov, da za vas ne važe navedeni zadaci i preporuke.
” Da biste preboljeli emotivno nerazriješen gubitak, morate ga razriješiti.Razrješenje ne znači da ćete zaboraviti svoje voljene. Mi, zapravo, riješavamo svoj odnos prema bolu izazvanom gubitkom. Razrješavamo sve ono što je ostalo nerazriješeno kad se gubitak dogodio. Jedino što vas sada može spriječiti jeste strah da se ćete zaboraviti svoje voljene. To nije moguće.”
U završnoj riječi, autori navode:
“Znamo da će mnogi ljudi čitati ovu knjigu, uživati u njoj i izvući korist iz nje. Međutim, neće preduzeti aktivnosti oporavka. Počastvovani smo što ste pročitali i razumjeli ovu knjigu. Osjećali bismo se još bolje kad biste se vratili na početak i preduzeli aktivnosti oporavka, sa partnerom ili bez njega. Molimo vas da ne dopustite da vas iskustvo čitanja i razumijevanja ove knjige nagna na pomisao da ste postigli razrješenje. Razrješenje je rezultat akcije.”
Kako se dogovarati sa sobom i drugima, djelo je Vilijama Jurija, autora svjetskih bestselera, među kojima je i knjiga Moć pozitivnog Ne, takođe u izdanju Psihopolisa.
Juri je svjetski stručnjak za psihologiju pregovaranja i jedan od tvoraca Hardvarske škole pregovaranja.
Jedan od najvažnijih koraka u dolasku do DA sa drugima jeste da prvo dođemo do DA sa sobom.
Ova knjiga nije sredstvo za manipulativni dolazak do odgovora “Da” od drugih, već je jedan vodič kroz prvenstveno samopoštovanje, uviđanje naših istinskih želja i poštovanja drugih i njihovih želja, kako bi obe strane bile na dobitku.
Kako se dogovarati sa sobom i drugima je knjiga podijeljena u 6 dijelova, te ću u ovom tekstu proći kroz svaki od njih.
1.STAVITE SE U SVOJU KOŽU
Mi smo sami sebi svoj najdostojniji protivnik, i ma koliko željeli da uspijemo, ponekad smo robovi svog unutrašnjeg kritičara.
Kako se dogovarati sa sobom?
Jedna od najvrijednijih poruka ove knjige jeste da se stavimo u svoju kožu.
A to ćemo uraditi tako što ćemo gledati sebe sa balkona, što u osnovi znači samoposmatranje.
A u čemu je smisao?
” Ovo je smisao: kada god vas pokrene neka misao koja vam prođe kroz glavu, emocija ili senzacija, imate izbor : da identifikujete ili da budete identifikovani.
Možete posmatrati misao i identifikovati je ili možete dopustiti da vas misao obuzme, drugim riječima – da se identifikujete sa njom.
Dok posmatrate svoje misli, osećanja i senzacije, dajte im imena – ” O, to je moj stari prijatelj Strah; evo je i Samokritika” – to će poništiti uticaj koji oni imaju na vas i pomoći vam da održite ravnotežu i smirenost.
Moja prijateljica Dona čak voli da daje smešna imena svojim reaktivnim emocijama kao što su Sima Strah, Duda Osuda ili Besna Vesna. ( Inače, humor može biti odličan saveznik i pomoći vam da se vratite na balkon.)
Čim imenujete lik iz predstave, distancirate sebe od njega.
Posmatrati sebe da ne bismo reagovali možda izgleda lako, ali je često vrlo teško, posebno u žaru nekog pregovora ili razgovora.
Ako želimo da se stalno oslanjamo na samoposmatranje kako bi nas sprečavalo da odreagujemo, od pomoći je da to vežbamo svaki dan, kao mišić.
Kako se dogovarati sa sobom i drugima
Da biste razvili naviku samoposmatranja, pomoći će vam ako njegujete naučnika u sebi. Vi ste istraživač, a predmet istraživanja ste vi sami.
Savladavanje veštine posmatranja zahteva još i to da, kao dobar naučnik, posmatrate fenomen sa distance i otvorenog uma.
To zahteva da ostavite po strani samoosuđivanje koliko god je to moguće.
Kao naučnici u nama, mi jednostavno treba da tretiramo čak i mračnije misli i osećanja kao zanimljiv materijal za istraživanje. Smatram da treba sebi stalno da postavljam jedno jednostavno, ali moćno pitanje : ZAR NIJE TO ZANIMLJIVO?
Ako vas obuzme neka misao ili osećanje ili se pojavi strogo samoosuđivanje, ponašajte se prema njima kao da je sasvim uredu što su tu.
Jednostavno primetite da su vas obuzeli i vratite se posmatranju.”
Smatram kako je ovo najmoćnije oružje koje nosi ova knjiga, ona nas uči da sebe posmatramo, bez osude, a dobrobiti koje takvo samoposmatranje nosi su velike. Kao prvo – lagano ćemo prestati potiskivati emocije, kao drugo – prepoznavaćemo šta u nama budi koju emociju, kao treće – imaćemo moć svog života u svojim rukama.
A to posljedično vodi do kvalitetnijeg života ispunjenijeg zadovoljstvom.
Takođe, ova tehnika koju Juri opisuje, u svojoj osnovi dosta liči na majndfulnes, tako moćan alat u upoznavanju i slušanju samog sebe.
————————————————————————————————–
Sledeći korak, jeste razvijanje empatije prema samom sebi.
” Empatija se često meša sa saosećanjem, ali to su dve razliličite stvari. Saosećati znači “osećati sa nekim”, znači osećati tugu zbog nečijih problema, ali ne nužno i razumeti je. Nasuprottome, empatija znači “osećati nekoga”, znači razumjeti kako je biti u takvoj situaciji.
Slušati sebe sa empatijom za jedan nivo je dublje od posmatranja.
Posmatranje vam pruža razumevanje kakvo ima naučnik kad proučava kako izgleda buba pod mikroskopom, dok vam slušanje pruža razumevanje toga kakav je osećaj biti buba.”
————————————————————————————————–
A potom, kada prema sebi pristupamo sa empatijom – dolazimo do uvida šta je ono što nam stvarno treba.
“Ako slušate svoja osećanja, posebno ona koja se ponavljaju, a izražavaju vaše nezadovoljstvo, otkrićete da vas ona usmjeravaju ka nerešenim problemima i nedostignutim ciljevima.
Ako se pravilno protumače, ona vam mogu pomoći da razotkrijete svoje najdublje potrebe.
Osećaj nezadovoljstva je jezik koji vaše potrebe koriste da bi komunicirale sa vama.Kada su vaše potrebe isfrustrirane ili neispunjene, potpuno je prirodno osećati anksioznost, strah, bes i tugu.
Neki možda brinu da će im prihvatanje sebe smanjiti motivaciju da se menjaju nabolje, ali otkrio sam da je uglavnom istinito upravo suprotno.”
Sadržaj
2.RAZVIJTE SVOJ UNUTRAŠNJI NAPOD
Kako autor navodi, naš najveći izvor moći prilikom pregovaranja sa drugima je naš unutrašnji NAPOD. Najbolja Alternativa POstignutom Dogovoru.
To u suštini znači da ako vi želite nešto od drugoga, a on vam to ne želi ispuniti, osigurajte se tako što ćete sebi osmisliti alternativu. Razumjela sam NAPOD kao onaj osjećaj kad možete sebi reći – Ok, ako ne prihvate ovo što ja mislim, onda uvijek mogu uraditi nešto drugo. Npr.sami uraditi to nešto, napustiti situaciju, pronaći nekog drugog itd.
Poenta je da vi imate moć u svojim rukama, što znači da ne ovisite o odluci nekog drugog.
To ne znači da vi trebate pristati na neki plan B, nešto manje vrijedno ili poželjno.
Ne, poenta NAPOD-a je da nam da samopouzdanje tokom pregovora.
NAPOD pruža osjećaj samopouzdanja, slobode i moći.
————————————————————————————————–
Isto tako, ne zapadamo u igru okrivljivanja sebe ili drugih, već se prihvatamo odgovornosti. A razlika između krivice i odgovornosti je velika.
” Suprotno od igre krivice je preuzimanje odgovornosti. Pod odgovornošću podrazumevam sposobnost da se odgovori konstruktivno na situaciju s kojom se suočavamo, odnoseći se prema njoj kao da je na nama da je rešimo.
Samorazumevanje bez samoodgovornosti nosi rizik od pretvaranja u samosažaljenje.
Samoodgovornost bez samorazumevanja može se srozati na samoosuđivanje.
Preuzimanje odgovornosti za sopstveni život znači biti vlasnik svojih poraza i mana, kao i uspeha i vrlina.
Potrebni su vam iskrenost i hrabrost da biste to učinili, ali tek ćete onda moći da kažete da ste se zaista stavili u svoju kožu.
Kada smo suočeni s poteškoćama, možemo ili da krivimo druge i život za okolnosti u kojim se nalazimo, ili da postanemo radoznali i zapitamo se kakvu nam život lekciju pruža.”
Vilijam Juri, jedan od najvećih svjetskih stručnjaka za psihologiju pregovaranja
3.PROMENITE UGAO GLEDANJA
Suština ovog poglavlja jeste da život posmatramo kao svog saradnika, a svijet kao prijateljsko mjesto. Vrlo je lako sve ovo posmatrati suprotno od napisanog, pa je i ovaj stav – vježba.
Kada bismo ovako posmatrali, manje bismo se plašili, a velika je razlika između plašiti se i biti u stvarnoj opasnosti. Život je zapravo na našoj strani i povezani smo prijateljskim vezama sa njim.
“Kako mi iskustvo govori, da bismo promenili ugao gledanja na život, mogu nam pomoći tri stvari.
Prvo, setite se svoje veze sa životom. Drugo, setite se da imate moć da stvarate svoju sreću. Treće, naučite da cenite lekcije koje vam život pruža.
Paradoksalno, što manje zavisimo od toga da drugi zadovolje naše potrebe za srećom, naše veze će verovatno biti zrelije i pružati nam istinsko zadovoljstvo.”
4.OSTANITE U TRENUTKU
“Kada potpuno obraćamo pažnju na sadašnji trenutak, manje su šanse da ćemo odreagovati, pre ćemo pronaći moguće prilike i pristupiti svojoj prirodnoj kreativnosti tako da možemo mnogo lakše da dođemo do dogovora koji je zadovoljavajući za obe strane.
Nije uopšte lako, međutim, možda najveća prepreka jeste unutrašnji otpor ili NE životu takvom kakav jeste: žalimo za prošlošću, brinemo o budućnosti i odbijamo sadašnje okolnosti. Ključ ostanka u trenutku jeste da odbacimo ovaj unutrašnji otpor i prihvatimo prošlost, verujemo u budućnost, i prigrlimo sadašnjost zato što su baš takve kakve jesu. Ključ je, drugim rečima da kažemo – DA životu.
Često sam posmatrao kako strah obuzima mene i druge. Ali ono što sam naučio jeste da je većina strahova neosnovana. Kako je francuski filozof Mišel de Montenj rekao pre četiri veka: ” Moj život je bio pun užasnih nevolja od kojih se većina nikad nije desila.
Na kraju, strah učini više štete nego sama opasnost koju on predstavlja.
Alternativa strahu jeste poverenje.
Pod poverenjem ne mislim na veru da neće biti izazova ili bolnih iskustava.
Pre mislim na poverenje u to da ćete moći da se nosite sa izazovima koji vam se nađu na putu.
Poverenje nije jednostruka promena u stavu, već svestan izbor s kojim se suočavamo mnogo puta u danu.”
Povjerenje u sebe i život i da se možemo nositi sa životnim preprekama je jedan od “lijekova” za anksioznost. Kada smo anksiozni onda sumnjamo u svoje sposobnosti, a donošenjem izbora da ćemo vjerovati da možemo da se nosimo s poteškoćama – “liječimo” svoj strah.
5.POŠTUJTE IH ČAK I AKO…
Ako nekog napadnete, osudite, nazovete pogrdnim imenom, smanjili ste šanse da dođete do svog DA u pregovorima za makar 70%. Svaki čovjek zaslužuje poštovanje samim svojim rođenjem, to je univerzalno ljudsko pravo.
Sjetite se da se iskontrolišete, čak iako vas taj neko jako provocira, jer burnim reagovanjem – direktno smanjujete šansu da postignete dogovor.
Primjetila sam da se ovaj peti korak ustvari odnosi na tehnike asertivnosti, isto kao što se i prvi korak stavljanja u svoju kožu odnosi ustvari na majndfulnes, što su sve sjajne tehnike koje se koriste i u psihoterapiji i edukacijama.
“Da bismo ponudili poštovanje, nije potrebno da odobravamo ponašanje druge osobe, niti je potrebno da nam se svidi ta individua.
Samo je potrebno da napravimo svestan izbor da se prema svakoj osobi odnosimo s dostojanstvom.
Poštovanje je u suštini DA drugima, ali ne njihovim zahtevima, već njihovoj ljudskosti.
U ovom smislu, poštovanje je nedeljivo. Kada pružimo poštovanje drugima, odajemo počast sopstvenom dostojanstvu.
Ako slušamo drugu osobu i ono što ona želi, prirodno će nam biti mnogo lakše da dođemo do dogovora s tom osobom.
Možda nije lako promeniti dinamiku teškog razgovora i odnosa neprijateljstva i odbijanja ka poštovanju, posebno kada se osećate napadnutim, ali nagrade su velike.
Ako pokažemo poštovanje, i nas će poštovati.”
6.DAJTE I DOBIJAJTE
Suština zadnjeg poglaavlja jeste da uočimo kako pregovore uvijek vidimo kao takmičenje u kojem jedan gubi, a drugi dobija. A zapravo, obe strane mogu dobiti, ili čak tri strane, pritom mislim na dobrobit za vas i vaše bližnje.
“Ključ za otkrivanje rešenja za trostruku pobedu koje bi koristilo svima leži u sposobnosti da se igra promeni od uzimanja ka davanju. Pod uzimanjem smatram pridavanje vrednosti samo sebi, dok pod davanjem smatram stvaranje osećaja vrednosti za druge, ne samo za sebe.
Toliko nas mami, posebno u konfliktima, da se usredsredimo na pridavanje važnosti samo sebi, a ne i drugima.
Naravno, važno je biti inteligentan u svom davanju, i svestan onih koji samo uzimaju, inače biste mogli na kraju sebi da radite o glavi.
Davanje ne znači gubitak. Davanje prvo može jednostavno da znači potragu za međusobnom koristi, pomaganje drugima dok pomažemo sebi.
Kada predajem pregovaranje, često koristim jednu staru Ezopovu basnu.
To je priča o Severcu i Suncu, koji su se jednog dana posvađali ko je moćniji. Da li je Severac moćniji ili Sunce? Pošto nisu mogli da reše ovo neslaganje raspravom, odlučili su da sprovedu test. Sa svoje pozicije visoko na nebu, pogledali su dole na Zemlju i uočili malog pastira kako prolazi ispod njih.
Severac i Sunce su se dogovorili da će titulu moćnijeg poneti onaj koji uspe da skine kaput s dečakovih ramena.
Tako je Severac krenuo prvi. Duvao je i duvao i duvao najjače što je mogao, pokušavajući da strgne kaput sa dečaka. Ali što je jače duvao, dečak se čvršće umotavao u kaput i odbijao je da ga pusti. Konačno, posle dužeg vremena Severac je napravio pauzu da dođe do vazduha.
Sada je bio red na Sunce.
Sunce je samo zasijalo, kao što to priroddno čini, i okupalo je dečaka svojom toplinom. Dečaku se to dopalo i konačno je rekao sebi : Kakav divan dan! Mislim da ću leći na trenutak na ovu livadu i samo uživati u suncu.
Dok se pripremao da legne, skinuo je svoj ogrtač i prostro ga kao ćebe. Tako je Sunce pobedilo u svojoj raspravi sa Severcem.
Smatram da ova stara basna može mnogo da nas nauči o vrednosti davanja. Ako je stav Severca bio da uzima, stav Sunca bio je da daje. ”
Kada započinjemo pregovore, važno je da se usredsredimo na ono što možemo dati jedno drugom, umjesto na ono što možemo da uzmemo jedno drugom, tako ćemo doći do rezultata gdje obe strane dobijaju.
————————————————————————————————–
“Ako naučite svoje dete da u konfliktnim situacijama bude vešt pregovarač, tokom života će imati veoma skladne privatne i poslovne odnose.” – Zoran Milivojević
Autor: Vilijam Juri
Naziv knjige: Kako se dogovarati sa sobom i drugima
“Psihologički spisi” u svom naslovu nude i odgovor na pitanje o čemu se u njoj radi?
A radi se o tome da svako od nas ima logiku po kojoj živi.
Pošto znamo da ono što je logično nije nužno i tačno, u ovoj knjizi ćemo otkriti po kojim to netačnim logikama mi živimo i šta nam onemogućuje kvalitetniji život.
Koje to uvjerenje izgrađeno oko pogrešne logike vas spriječava da živite ispunjeniji život?
Pošto je sama psihoterapija po sebi ustvari i jedan vid poziva klijentu da preispita svoje stavove kako bi došao do promjene, tako i ova knjiga nudi mogućnost promjene, jer čitalac može naići na priču koja nudi rješenje za njegove probleme.
Zato se ove priče nazivaju i psihoterapeutskim.
ZAŠTO LJUBAV BOLI?
Autor navodi:
“Za razliku od osećanja zaljubljenosti koje je zasnovano na psihološkom mehanizmu idealizacije, osećanje ljubavi je zasnovano na mehanizmu emocionalnog vezivanja.
Formula emocionalnog vezivanja jedne osobe za drugu je dvostruka: prijatnost u prisustvu, neprijatnost u odsustvu voljene osobe.
Kada jedan od partnera umre ili odluči da raskine ljubavnu vezu ili brak, tada se pojavljuje osećanje tuge, žalost koja je takođe nerazdvojiva od ljubavi.
Zamislite kako bi izgledalo kada tuga ne bi postojala? Kakva bi to ljubav bila kada bi dugogodišnji partner ravnodušno prihvatio da ga drugi ostavlja ili da je drugi umro?
Psihološka funkcija tugovanja je u emocionalnom razvezivanju osobe koja još voli onoga koga više nema ili koji je otišao.”
Dakle, ako smo sa nekim u ljubavnom odnosu, znači da postajemo ranjivi i da se emocionalno otvaramo.
Kada se to ne bi dešavalo, takav odnos ne bi bio dovoljno prisan da bi se nazvao odnosom ljubavi.
A nakon prekida veze, javlja se tuga, koja jeste neprijatna emocija, ali i kao svaka druga neprijatna emocija – ima svoju pozitivnu funkciju.
151 psihoterapeutska priča u jednoj knjizi
SNAJA I ZET KAO NOVA DJECA
Svjedoci smo ili možda učesnici situacija u kojima se naši roditelji ili roditelji partnera miješajuu brak.
Često se to dešava bez ijedne loše namjere, ali ipak, takvo ponašanje roditelja šalje jednu poruku, a to je –ja znam bolje od tebe šta je bolje za tebe,čime indirektno to i jeste loša namjera, namjera da se osobi pokaže kako ona nije dovoljno sposobna da donosi dobre odluke u svom braku.
Zoran Milivojević u knjizina ovu temu kaže sledeće:
“Kao jedan od najčešćih razloga za razvod braka u našoj zemlji navodi se “mešanje roditelja” druge strane.
Ovu pojavu porodični terapeuti nazivaju “problem sa granicama” i smatraju je posledicom što roditelji ne gledaju novu zajednicu u koju je stupila njihova ćerka ili sin kao na odvojenu celinu, već kao produžetak njihove već postojeće porodice.
Mnogi roditelji gledaju na osamostaljivanje sina ili ćerke kao na neku vrstu emotivne izdaje, kao na napuštanje, kao na poruku da su postali beskorisni.
Kada nastanu transgeneracijski konflikti pravilo je da svako treba da uredi odnose sa svojom primarnom porodicom i tako odbrani “granicu” sekundarne porodice.
Greška je kada on pokušava da bude podjednako dobar sin i dobar muž, pa se povlači i zahteva da konflikt rasprave ona i njegova mama.
U toj situaciji će se mama osećati nepoštovano od snaje, a snaja nezaštićeno od strane muža.”
Psihologički spisi – zbirka kolumni Zorana Milivojevića
STVARANJE KORISNIH NAVIKA
Navike su postale navike zato što od njih stvaramo neku dobit.
Pa čak i kad su one na prvi pogled loše navike, npr. grickanje noktiju, ta aktivnost ima svoju svrhu koja je u ovom primjeru uglavnom korisna za smanjenje anksioznosti.
Navika se održava tako što se konstantno ponavlja, te se onda ukorijeni u naš dnevni ritam. Međutim, šta je sa navikama koje su dobre za nas, ali jednostavno nikako da ih stvorimo, jer nam narušavaju prijatnost?
Tada je važno podsjećati sebe da nije sve što je neprijatno i nekorisno, kao što nije sve što je prijatno ujedno i korisno.
Milivojević u svojoj knjizi piše sledeće:
“Suština procesa razvijanja navike je u svakodnevnom ponavljanju.
Broj uzastopnih dana tokom kojih treba izvršavati ponašanje za koje želimo da pređe u naviku, zavisi od slučaja do slučaja, ali po pravilu nije manji od mesec dana.
Unapred treba znati da ćemo u prvih nekoliko dana biti veoma motivisani da steknemo novu naviku tako da ćemo sa lakoćom ponavljati dato ponašanje, ali da ćemo se posle toga suočavati sa vlastitim otporom da ga ponavljamo. ”
U knjizi koja broji 151 psihoterapeutsku priču, autor se dotiče tema roditeljstva, ljubavnih odnosa, zaljubljenosti, discipline, odnosa između učitelja i roditelja, kao i brojnih drugih tema prožimajući tako segmente skoro svačijeg života u bilo kojem uzrastu.
Ova knjiga je jedna od onih koje se mogu čitati iznova i iznova, budući da sa svakom novom neodumicom koju nose život i odrastanje – odgovor možemo potražiti u njoj.
Tekstovi Zorana Milivojevića kratki su i jasni, napisani tako da ih svako može shvatiti, utemeljeni na primjerima i situacijama iz života i svojom formom pristupačni svakome ko se interesuje za sopstveni psihološki život i kvalitetnije življenje.
Zoran Milivojević je dr medicine, pisac, aktivista i psihoterapeut čije objave na socijalnim mrežama prate hiljade ljudi, svaki dan upijajući znanje koje on dijeli na svojim profilima.
